Luciferova cerka

Treće poglavlje

Kako se noć približavala bila sam svesna toga da moram pronaći način da preskočim logorsku vatru, a pošto je kamp bio pun mojih vršnjaka verovala sam da to ne može biti toliko teško.

Ko bi još primetio da mene nema? Verovatno niko, tako da su mi šanse za neprimetno izvlačenje iz kampa bile još veće.

Pažljivo sam osmotrila svoju okolinu, pazeći da niko ne primeti da napuštam kamp, pošto su svi trenutno bili zaokupljeni vraćanjem sa večere odlučila sam da izađem na zadnji izlaz.

Neopaženo sam prošla kroz improvizovani izlaz koji su verovatno napravili oni koji su u kampu bili pre mene. Nisam volela šumu i prirodu, ali čak i to je bilo bolje od sedenja pored logorske vatre i slušanja o istorijskim podvizima i načinima preživljavanja onih koji su živeli pre nas.

Sve što sam imala kod sebe nili su kompas, koji nisam znala da koristim i  lampa za čije se baterije nadam da će izdržati noć. U trenutku sam se zapitala šta ću uraditi ako se izgubim i o tome šta su nam pričali; da li je potrebno ići ka severu ili istoku ili nekom drugom smeru? Koliko god pokušavala da se prisetim to nije bilo moguće, jer ta predavanja nisam nikada ozbiljno slušala.

Kretala sam se krivudavim šumskim putevima i strmim stazama  ne obraćaju pažnju na pravac u kom sam se kretala, sve što sam želela je da budem sama i daleko od onog kampa.

U daljini sam ugledala potok i odlučila sam da se spustim do njega, udahnula sam miris šume i zaronila ruke u bistru vodu. Mesečina se u snopovima probijala kroz krošnje visokog drveća, a potok je tiho žuborio i samo na trenutak osetila sam mir i spokoj koji su mi toliko bili potrebni.

Sela sam na stari panj i želela sam da uživam u trenutku, daleko od svih problema i obaveza koje sam imala, ali kada sam malo pažljivije oslušnula čula sam buku u dubini šume; napeto sam oslušnula i prepoznala sam ljudske uzdahe i navijanje. Ispravila sam se i pogledom pretraživala okolinu. Jedno je bilo sigurno, nisam jedina koja je bila daleko od kampa.

Znala sam da je ovo verovatno bio znak da treba da se vratim, ali moja radoznalost je pobeđivala, moj unutrašnji glas me je terao na to da vidim šta se dešava.

"Samo ću pogledati šta se dešava, a zatim se vraćam u onaj kamp", obećala sam sebi. Krenula sam niz potok vođena samo mesečinom jer nisam želela da budem primećena zbog lampe. Buka je postajala sve glasnija kako sam se približavala, a zatim sam razmakla grmlje i provirila. Muškarac u njegovim tridesetim borio se sa dečkom i devojkom koji nisu mnogo starije izgledali od mene, ali ni jedno od njih mi nije bilo poznato iz kampa.

Muškarac je bio mišićav i snažan, dok ni jedan njegov pokret nije odavao to da je umoran. Plavokosi momak i devojka su teško uzdisali sa svakim njihovim pokretom, iako su oni bili oni koji su napadali.

Muškarac se branio sa takvom lakoćom da ni jedno od njih dvoje nije uspevalo ni da ga dosegne.

"Ovo je besmisleno, ako ovako nastavite da se borite nikada nećete preživeti, ako bi vas članovi Milosrdnog Anđela osetili već biste bili mrtvi", rekao je muškara ozbiljno:"Ariadna, ti previše obraćaš pažnju na to da li je Hektor dobro, Hektore ti pokušavaš previše da se dokažeš i budeš samostalan, ako tako nastavite nećete doživeti sledeću godinu?".

O čemu on priča? Kakav Milosrdni Anđeo?

Ipak bilo je vreme za mene da se povučem, videla sam i više nego što je bilo potrebno; a nisam želela da zbog svoje nepažnje upadnem u nevolje iz kojih ne znam kako da se izvučem.

Pomerila sam se, ali je grančica ispod mene šušnula i znala sam da su ovo sigurno primetili.

"Ko je tamo?!", plavokosi dečko je besno pogledao u mom pravcu zauzimajući borbeni stav, a mišići na telu su mu postali napeti.