Lutka

4.

Došla sam kući oko dva sata poslije ponoći. Umorna i iscrpljena od cijelog dana, dugo sam sama šetala uz more. Nadala sam se da će mi šetnja razbistriti misli.
Otvorila sam vrata bratove sobe, njega nije bilo tu. Čemu sam se ja nadala, pa petak je, sigurno je otišao u neki klub s društvom poslije smjene. Vidim da je bio u stanu jer je ostavio  poruku na stolu da ga ne trebam čekati. Legla sam na krevet i gledala u plafon još neko vrijeme i tako sam zaspala.
Kažu jutro je pametnije od večeri, ali ne bih se kladila jer sam jednako glupa kao i sinoć.
Ustala sam se i presvukla se jer sam sinoć zaspala u odjeći. Obukla sam kratke hlače i svilenu tuniku, otišla sam u kuhinju staviti kuhati kavu. Vrata bratove sobe su otvorena, provirim unutra ali njega nema. Hmm pa nije valjda da sinoć nije došao kući, požurim u hodnik jer sam tamo ostavila torbu i u njoj mobitel da nazovem brata. Uključim mobitel i odem staviti kavu jer ujutro ne mogu funkcionirati bez doze kofeina. Kava je skuhana, uzmem šalicu s kavom i stavim je na pladanj dodam vrč mlijeka, pepeljaru, cigarete i mobitel. Uzmem pladanj i odem na balkon. Dan je prekrasan, lagani povjetarac puše i nije tako sparan dan kao što su bili prethodni, rekla bih da bi mogla kiša padati večeras. Otpijem malo kave i zapalim cigaretu pa uzmem mobitel da nazovem brata. Zvoni dugo "korisnik trenutno nije u mogućnosti odgovoriti na vaš poziv..."
Otpuhnem dim cigarete zakolutam očima i spustim treskom mobitel na mali balkonski stol. Sjetim se da je hladnjak prazan pa se odlučim za odlazak na tržnicu i u trgovinu.
Brzo se spremim uzmem ključ od stana i izađem iz stana. Na hodniku me dočeka stara susjeda koja zna sve tračeve u kvartu. "Dobro jutro susjeda" pristojno je pozdravim i krenem prema stepenicama "Oh, da dobro jutro skoro je pola 11, vi mladi spavate do podne i ništa ne radite." starica se obruši na mene. Ja samo klimnem glavom i nasmijem se njenoj izjavi pa požurim do tržnice. Zbilja je kasno, tko zna što će me na tržnici dočekati, sve najbolje namirnice se razgrabe do pola 10 ujutro.
Tržnica je bučno mjesto, svi nešto izvikuju i dovikuju se. Pokušavam proći pored starijeg gospodina pa ga lagano ne namjerno gurnem ispričam se i produžim do štanda bake Mare kod koje oduvijek kupujem povrće.
"Dobro jutro lipa moja, kasno si mi danas došla, nemam ti baš nešto puno za ponudit." Pozdravlja me baka
" Dobro Vam jutro, u redu je, znam da sam kasno došla, ali vidim da imate sve što meni treba." kažem ljubazno uz osmjeh. Draga je ta bakica s tržnice. Uzmem vrećice i stavljam redom povrće: luk, mrkva, peršin, paprike i rajčica. Vidim da je ostalo još jako malo krastavaca i samo što pružim ruku prema gajbici u koju je starica posložila krastavce nečija me ruka okrzne i preduhitri. Tiho otpuhnem i pružim starici vrećice da izvaže sve što sam uzela da bih platila i stigla još kod mesara i u pekaru. Zaledim se na mjestu kada mi poznati glas iza leđa dopre do ušiju.
"Gospođo ja bih kupio i krastavce i gajbicu, treba mi i jako mi se žuri pa ako možete molim Vas mene prvog uslužiti." Ne usudim se okrenuti i susresti se oči i oči s njim.
" Sinko al' te doma nisu naučili da dame uvik imaju prednost" nasmije me baka Mara s njenim prigovaranjem. "Gospođo ja se zaista izvinjavam, evo pitat ću ja gospođicu. Oprostite mlada damo, ali meni se zaista žuri, gosti u restoranu danas neće jesti salatu ako ne dođem uskoro s krastavcima, molim Vas može li mi prvom naplatiti?" ni ne znajući tko sam ja lijepo uljudno zamoli, da se ne izdam samo kimnem glavom. Nije me mogao s leđa ni prepoznati. Svoju dugu crnu kosu sam skratila i obojila u smeđe, malo sam se udebljala... Zapravo da se ne lažemo u dva mjeseca sam dobila 5 kilograma. Taman što krene otići baka ga zaustavi " Alo momak moga si curi pokloniti jedan krastavac za salatu i ona je tila ih kupit, a lipo te pustila prvog." u tom trenu sam poželjela da se zemlja otvori i proguta me. Lagano me potapša po ramenu i kaže "Gospođice izvolite i hvala Vam još jednom" okrećem se polako, pogleda prikovanog za pod, hladan znoj me oblijeva preko leđa, bojim se njegove reakcije kada me prepozna. Skupim hrabrosti i podignem pogled, nabacim najljepši osmijeh i pogledam ga u oči. "Nema na čemu, znam kako je to kada gosti čekaju" to je to dobila sam priliku, vidim na njemu da je iznenađen, brzo mu istrgnem krastavac, starici platim svoje povrće i brzim korakom požurim prema masi ljudi da se što prije izgubim u njoj. Čujem u pozadini zazivanje svog imena, ali se ne osvrćem. Ubrzam korak da skoro trčim, ljudi me gledaju, starije žene opominju da pazim, ali ja se samo što prije želim skloniti. Nisam bila spremna na ovaj susret.
Kada sam se stopila s masom ljudi i kad više nisam čula zazivanje svog imena stala sam da uhvatim zraka. Osvrnula sam se oko sebe da budem sigurna da me nije pratio. Uvjerila sam se da ga nema, pa polako krenula u mesnicu i pekaru. Kupila sam sve što mi je potrebno i krenula kući.
Ispred zgrade me dočekao ni malo lijep prizor, na stepenicama koje vode do ulaznih vrata zgrade je sjedio moj brat, nemoćan da ustane, vidim da se potukao sinoć. Požurim do njega, spustim vrećice i kleknem ispred njegovih nogu da vidim bolje kako izgleda. "Hej dušo, što se dogodilo?" tiho ga upitam jer sad nije vrijeme za prepiranje. "Sve ću ti ispričati, samo mi pomozi da ustanem i da dođemo u stan." tiho uz bolnu grimasu kaže. Svaki udah mu nanosi bol. Osovi se na noge i tek tada vidim fleku krvi na njegovoj bijeloj košulji. Uhvatim ga oko struka dopuštajući mu da svoju težinu prebaci na mene, pa krenemo stepenicama. Dobro poznati glas me zaustavi na zadnjoj stepenici do ulaza u zgradu "ja ću mu pomoći, ti idi ispred nas i otključaj stan" Napravila sam točno onako kako mi je rekao, otrčala sam uza stepenice, otključala vrata spustila vrećice na stol vratila se na hodnik čekati njih da se popnu do stana. Čula sam Marinov glas kako bodri Tonija da izdrži još malo. "Ajde stari još samo dvi skale do kraja, možeš ti to. Znam da te boli, ali ako sad staneš ja te nositi ne mogu." 
Nakon što smo ušli u stan brata sam legla na kauč, raskopčala mu košulju i razrezala zavoj koji je skrivao ubodnu ranu na njegovoj lijevoj strani trbuha. Uzela sam posudu s toplom vodom i gazu da mu očistim ranu, pobrisala sam mu osušenu krv, našpricala antiseptik da nu se rana ne inficira stavila čistu gazu i zalijepila flasterom. Ustala sam se da spremim kutiju prve pomoći i očistim stol od zavoja i krvavih gaza. Pospremam stvari po stanu nervozna sam i strah me, ruke mi se tresu, oči se pune suza tek sada mi je postalo jasno da sam umalo izgubila brata. "Tina, trebali bi ga odnijeti u sobu. Ne može ovako spavati." Kada ugleda moje oči pune suza koje sam jedva suzdržavala da ne poteku približi mi se i povuče me u svoj zagrljaj. "Hajde, moram ga probuditi i da ode u sobu spavati, duguje mi odgovore za ovo." mada mi je prijao njegov zagrljaj morala sam se što prije izvući iz njega jer bi se inače raspala.