Ono što ne znamo

14.5K 676 21
                                    

Moja porodica je bila srećna što me vidi, to mi je malo popravilo raspoloženje i zaboravila sam na zbrku oko Nikole i njegove bivše devojke. Zvao me je nekoliko puta ali nisam želela da razgovaram sa njim, isključila sam telefon i dozvolila sam umoru da me savlada.

Odradila sam vežbe sa studentima na fakultetu i spremala sam da se da krenem kući kada me je nazvala Una, odavno se nismo čule, tačnije od fijaska sa mojim bratom.

- Ovo je iznenađenje.

- Ćao Ana, šta radiš?

- Spremam se da krenem kući? Odkud ti?

- Ja sam u prolazu, evome ispred ekonomskog fakulteta, htela sam da vidim da li si možda za kafu?

- Naravno da jesam, evo izlazim.

- Čekam te dole.

- Hej – srdačno me zagrlila.

- Hej i tebi, jesi li pešice?

- Da, onda idemo mojim autom. Napokon neko da me pozove na kafu – našalila sam se.

- Npokon. Šta ima novo?

- Pa mnogo toga, kod tebe?

- Ništa naročito, zapravo htela sam da te zamolim za uslugu.

- Slušam.

- Upisala sam kurs engleskog jezika jer želim da konkurišem za posao u jednoj stranoj firmi ovde, i pitala sam se da li bi mi pomogla?

- Naravno da ću ti pomoći, ma razvalićemo taj kurs.

- Hvala ti.

- Nema na čemu a sad mi kaži kuda da vozim.

Prilično sam se zadržala sa Unom i odlično sam se provela ali to je bilo dok nisam ugledala Nikolin auto ispred kuće moj oca. Uzimam svoju torbu i u tom trenutku mi zvoni telefon. Amanda.

- Hej lutko.

- Hej i tebi, rešila sam da ispunim obećanje i javljam se češće. Kako je prošlo iznenađenje?

- Loše – ulazim u kuću i skidam kaput.

- Zašto?

- Duga priča i još uvek ne znam sve delove – ugledala sam Nikolu sa Marijom i Urošem.

- Kako to ne znaš sve delove?

- Komplikovano je, mogu li da te pozovem kasnije?

- Radim, može li večeras?

- Može, ljubim te.

- I ja tebe – prekinula sam vezu.

- Ćao – pozdravljam sve prisutne.

- Ćao, čekam te pola sata.

Ma da li on to meni nešto prebacuje?

- Bila sam na kafi.

- Jesi li gladna dušo?

- Nisam, hvala Marija.

- Možemo li da razgovaramo? – Nikola ustaje.

- Naravno. Marija bićemo u tatinom kabinetu.

- U redu dušo.

- Znaš li da još uvek nisam video tvoju spavaću sobu?

- Kako stoje stvari, nećeš je ni videti.

- Ana.

- Sedi.

Osećaj tvog dodira 🔚Où les histoires vivent. Découvrez maintenant