Hladne pahulje udaraju svom svojom snagom o moje lice. Sneg u martu. Sneg u proleće. Ono proleće o kom sam pisala na pismenom iz srpskog iz kog sam dobila trojku. Prolazim istom stazom,koja je već dosadila,jer njome prolazim predugo. Iza mene ide starija žena,bar tako izgleda,njena senka je veća od moje i prati me tempom koji me tera da se okrenem i zapitam je šta to želi od mene?
Ulazim u kuću,prvi put posle dugo vremena ne zaboravim da zaključam vrata. Spuštam roletne kao da bežim od celog sveta,iako znam da je svet taj koji beži od mene. Gasim svetlo. Sedam na svoj krevet,sa sebe skidam mokre čarape zbog kojih mi noge drhte.
Oblačim spavaćicu koja je hladna jer je moje telo nije dugo grejalo.
Iako je tek deset sati osećam kako kapci padaju na pod sobe.
Znam da ću zaspati ali tako mi se ne spava,jer osećam da će otići još jedan dan.
Sutra je subota. Sutra znam kako ide.
Sutra je subota u martu,u martu,na proleće,kada pada sneg.
Posle sledećeg petka je subota. U martu na proleće kada neće padati sneg.
