NA METAR OD PONORA 4. Deo

PRVO POGLAVLJE

Idem stepenicama dok mi klompe zvekeću i odjekuju bolnicom, i samo što pođoh da uđem na odeljenje, muška ruka me zaustavi.

„Danka", tiho me pozva davno zaboravljen glas.

Sporo se okrenem i pogledam u čoveka koji je nekada bio kao grčki bog, a sada je nešto bolji od strašila iz polja kukuruza.

„Mitre!", odglumim iznenađenje. „Još jedna prinova?", osmehnem se bivšem vereniku.

„Sanja se porađa, a ja čekam", zagrize usne.

„Lepo. Sad ćemo da vidimo dokle su stigli", kažem, jer mi je kultura uvek i iznad svega bila na prvom mestu, kao i odgovornost prema poslu.

„Danka...", ne pušta mi ruku da krenem. „Nisam te dugo video. Prelepa si", crne oči mu sevnu.

„Čoveče, tek mi je 26 godina, kad ću da budem najlepša ako ne sad?", zasmejem se. „Bogami i ti si mi kao maneken", slažem mršavog, a nekad je bio mišićav. Ma, vidim kao da znam, Sanja mu ukinula teretanu!

„Kćerki sam dao ime Danka", ispali budala. „Još malo će joj tri godine..."

„Opa", ne zatvorim usta do kraja. Pa, sad sam, boga mi, šokirana.

„Nikada sebi neću oprostiti što sam te izgubio i..."

„Mitre, ma daj!", odmah se nakezim, istrgnem ruku iz njegove i potapšem ga po ramenu. „Nije nam bilo suđeno i zaboravi, život ide dalje, a ja moram da radim." Krenem, ali se okrenem. „Sanja Birčanin?", izgovorim njegovo prezime.

„Sanja Tomašević- Birčanin", ispravi me i postide se.

Klimnem glavom i pomislim u sebi- e, ako i treba da te jebe! Nosim se mišlju da je nađem i poljubim u dupe!

Dok hodam kroz hodnik kroz misli mi prođu godine sa gadom!

Dve godine života sam potrošila na Mitra, dve godine sam mislila kako sam mu sve. I, kad mi je stavio prsten na ruku i zaprosio, viknula sam –DA- toliko glasno da su me do Afrike svi čuli! Bila sam srećna verenica, pripremali smo svadbu, a onda je došao i rekao mi- Izvini, ali Sanja je trudna, a dete je moje i nemam kud, moram da je ženim! Sanja, koja nikada nije saznala za mene, ali sam ja taj dan saznala za nju!

Setim se kako sam dostojanstveno skinula prsten sa ruke, rekla mu da pokupi svoje stvari, i nestane iz mog stana i iz mog života, zauvek!

I, nestao je Mitar iz mog života, ali je mnogo odneo sa sobom.

Zastanem i udahnem duboko...

Evo, već tri godine kako ne verujem muškarcima, niti mogu da dozvolim sebi više da volim. Koga zmija ujede i guštera se boli, ali se sa crvima igra.

Nastavim dalje, pa skrenem do koleginica iz porodilišta.

„Hej, mačke!", javim se kao i uvek.

„Daco, dušo, šta ima!", Sara će veselo.

„Ima, Sanja Tomašević-Birčanin, moja je, pa se pobrinite, a ispred joj je muž, čupa kosu sa glave", nasmejem se jer Kata prevrne očima kako čuje reč -muž. „E, sad, šta ima za mene?", pitam i pogledam u fascikle, pa odradim posao koleginice koja je jutros slomila nogu.

Krećem svojim poslom dalje i vraćam se na svoje odeljenje, patologiju trudnoće, i nalećem na doktora neženju.

„Danka, Danka", nasmeje se i zastane.

„Dobar dan, doktore", pozdravim ga po protokolu.

„Hoćeš li jednom reći samo -Jovane", zatrepće sivim očima.