NA METAR OD PONORA 4. Deo

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Meseci se lagano izvlače, prošla i Nova godina, u januaru se Lejla porodila i imali smo malog Rijada. I, proleće je došlo, a i meni stomak do zuba narastao.

Aprilsko sunce progreva iza oblaka dok jedva hodam izlazeći u zadnji deo dvorišta na svež vazduh.

„Sunce moje, dobro jutro", Cile odmah ustane i pridrži mi ruku dok se zavalim u ljuljašku.

„Jutro, dragi", namrštim se dok zauzimam, čini mi se dva mesta od tri. „Uh...", sikćem jer se dečko rita.

„Kako je?", Cile sedne do mene i položi ruku na moj stomak.

„Postaje nepodnošljivo", udahnem lagano.

„Nemoj, mili, majku svoju udarati", Cile šapuće mom stomaku i miluje ga. „Noćima, srećo ne spava jer si nemiran..."

Nasmejem se njegovim rečima, pa dlanom preklopim njegov jer se momak umiri. „Vala je nemiran, ljubi ga majka", veselo kažem.

„Stigla ti je poruka maloprije", Cile mi doda mobilni.

Uzmem i pogledam...

-Kako ste ti i beba?-

„Darko...", tiho kažem dok odgovaram da smo dobro i da ću se uskoro poroditi, i naravno kao i svaki put, i ovaj pitam kako je on, ali odgovora nema. „Nikad ne odgovori", dodam tužno.

„Jedino ga zanimate vas dvoje..." Cile se zagleda negde. „I...drago mi je zbog toga..."

„Svaki mesec je puštao po jednu poruku, a kako se bliži porođaj, ovo mu druga za dve nedelje", ponadam se da je to dobar znak. „I, još bih mu ja sad pisala, ma pozvala bih ga, da mu onda nisam obećala da ga neću uznemiravati."

„Tako je, kako je", Cile mi utešno stisne dlan. „Kada sam pomislio da nam neće ni na svadbu doći, pojavio se."

„Možda dođe kada se porodim?", ozarim se.

Cile samo slegne ramenima, a ja se zamislim... Radio nam je isto što i svojim roditeljima, a opet od kada je bio u Minhenu, majci se samo još jednom od tada javio. Nastavio je Paša svoju rutinu da se javlja Tidži na pola godine.

„Doručaaaak!", glas se razlegne kroz kuću, pa se nasmejem.

„Evo nas, Nedo!", Cile dovikne i pomogne mi da ustanem.

Teško hodam dok me moja Neda namršetno posmatra. „Da je više da se porodiš", uzdahne.

„Ušla sam u deveti, tu smo", namignem joj.

„Pa, mene sve žulja dok te gledam", skupi usne u crtu.

„Ja ne znam kako da joj pomognem", Cile ponovo počinje. „Noći su postale strašne", doda.

„Dobro je", nasmešim se. „Sve je ovo normalno", sednem lagano za sto.

„Joj, Cile, nema tu pomoći. Ne vredi...", Neda mu govori. „Mesta sve manje, beba se rita, gura, podbija do te mere da vazduha nekad nemaš", uzdahne i lagano krene. „Dođite posle malo kod nas."

Cile klima glavom, a ja joj se zahvalim jer vodi računa o meni već sedam dana od kada sam u paklu, čini mi se.

Samo što doručkujemo zvono na vratima nas natera da se pogledamo.

„Jao, stigla Tidža!", Cile skoči.

„Hej!", nasmejem se. „Pa, ništa mi nisi rekao!", ciknem dok gegam za njim.

„Iznenađenje!", Cile se nasmeje dok otvara vrata.

„Tidžooooo!", zgrabim je u zagrljaj koliko je to moguće.