NA METAR OD PONORA 4. Deo

DVADESET PETO POGLAVLJE

Kapci su mi olovno teški, toliko teški da ne mogu da ih otvorim iako čujem...

„Sunce moje, molim te... Pile moje, trebaš nam..."

Čujem Cileta kako tiho govori u nedogled i moli dok mi drži dlan u kome ni mrvu snage nemam.

„Dano moja, hajde bori se, stvorili smo život koji će bez tebe stati ako mi se ne vratiš..."

Ošamare me reči, pa se trgnem u mislima i otvorim oči. „Cile...", šapnem kao tuđim glasom.

„Danka?", Njegovo lice je nad mojim, ali ga uopšte ne vidim jasno.

Trepćem jer mi je sve mutno, usta su mi suva, ne znam ni gde sam ni šta se desilo, dok čujem kako Cile zove doktora...

Jebo te u bolnici sam!!!

„Gde mi je sin?", zavapim jadno jer se setim da sam se porodila. „Moj sin...", kolutam očima dok se nad mene nadvijaju nepoznata lica. „Cileeee", beživotno otegnem jer ga ne vidim.

„Tu sam, pile moje, tu sam", čujem ga, a onda osetim da me drži za dlan. „Dobro nam je sin, dobro je, Dano", glas mu je tužan.

„Gde je? Hoću da ga vidim?", hvatam vazduh, dok neko priča kako sam se porodila, krvarila, pala u komu...

U, komu?

Bila sam u komi?

Osetim ubod igle i slušam lekare, pa ujednačim disanje jer lagano osetim kako dolazim sebi. Nakon par minuta sam skroz budna ali i malaksala. Ćutim dok me pregledaju, pipkaju, zavrću kapke i kad završe, napokon jasno vidim.

„Gde mi je sin?", hoću da vrisnem, ali ne... prokleto šapućem.

„Smiri se, sunce..." Cile primakne glavu mojoj i smeši se dok me mazi od čela prema temenu. „Damir je dobro, ne mogu ga donijeti ovdje, na poluintenzivnoj si već dva dana..."

„Molim?", doživim takav šok da mi srce zabubnja.

„Dva dana si bila kritično i na intezivnoj, a onda još dva stabilno, ali u nesvjesti", poljubi me u čelo.

„Cile...", krenu mi suze. „Četiri dana...", izgovorim u neverici.

„Ššš... Bitno je da si dobro", suza mu klizne niz obraz.

„Hoću sobu, hoću svoje dete... Molim te", zavapim.

Samo klimne glavom i ode...

Nakon čitavog sata se nađem u apartmanu i čekam. Čekam i kada se vrata otvore, a Cile uđe noseći u naručju našeg sina, suze radosnice mi krenu.

„Majkino...", zajecam dok mi ga prinosi. „Životiću moj..." gledam ga kako je isti otac. „Moj mali Cile-Mile."

„Ima tvoje oči", Cile se osmehne.

„Nemam snage da ga uzmem", zatrepćem u neverici. „Pomozi mi, molim te..." Jedva da ruke malo podignem dok sedim oslonjena o dušek.

Uđe jedna sestra pa nas pogleda i vidim da shvati moj očaj. Objašnjava Ciletu kako da se namesti dok meni pomaže da se malo pomerim i sedim, a u glavi mi se vrti i od sedenja.

Cile sedne iza mene i proturi ruke ispod mojih pazuha, a sestra mu stavi Damira koji se mršti, ali čim ga Ciletove ruke priviju na moje grudi, umiri se.

„O, Božeee" Sreća me obuzme i uspem dlanove staviti preko dlanova mog muža.

„Evo majke, sine moj", kaže mu preko mog ramena. „Evo nam našeg sunca", šapne i poljubi me u vrat.

„Imam li mleka?", pogledam u sestru koja nam se osmehuje.

„Krenulo ti je mlijeko, i izdajali su te, tako da si mogla da pokušaš da ga dojiš."