Izgubla sam se. Opet ništa ne vidim.
Kao slepac hodam po ivci.
U meni jedna mala, živahna,radoznala i uplašena devojčica traži ruku, prst, za koji će da se uhvati.
Samo joj ponudite najmanji prst svoje ruke prihvatiće ga.
Druga ja čeka iz tame, mislim da se navikla da čeka , mislim da se navikla i na tamu,bole je oči od svetlosti.
Ona je moja senka.
Znam da je tu i kad je ne vidim, mogu da je osetim zna da se uvuče pod kožu .
Ona ne bi prihvatila prst ruke, svidja joj se tu gde je.
Mogu je čuti kako plače, ona stalno plače.
Samo malo bolje kad oslušnem ja je čujem , tužna je i ljuta.
Sve u njoj gori, a nigde svetlosti od plamena.
Neki ljudi to nazivaju čudovištem i boje se, pa nikad i ne upoznaju tu stranu sebe.
Možda je tako i bolje jer neki kad je upoznaju više se ne vrate iz te tame,oni se izgube.
Čvrsto sam grlila maleno dete ali čvrsto sam grlila i uplakano čudovište u sebi bojeći se da ako pustim jednu uništiću i onu drugu.
