Mislim da propadam kroz rupu.
Sve oko mene je tamno i ne vidim ništa.
Jako se plašim, kako sam se ovde našla?
Padam polako, ne vidim izlaz.
Gde je bio ulaz?
Gubim razum i brojim do pet.
Opet brojim.
Kroz glavu mi prolaze najgore stvari, a sećanja naviru kao voda.
Gubim razum i brojim do deset.
Opet brojim.
Šta ako budem padala zauvek? Do koliko ću moći da brojim?
Želim više da padnem...
Gubim nadu i zatvaram oči, prepuštam se tami.
Gubim razum ali ovog puta ne brojim.
Nešto me povlači i ja otvaram oči, ne vidim šta me je povuklo, ali vidim tračak svetlosti.
Opet se nadam, a svetlost postaje sve bliža.
Skoro mogu da je dotaknem.
Postaje previše svetlo, ali se ja plašim da zatvorim oči.
Čujem svoje disanje i nekakvo kucanje.
Moje srce kuca.
A moja svetlost me tužnih očiju i blagog osmeha drži za ruku.
