Deca MOĆI

Neočekivano

Nedelju dana kasnije...

Lusi me je otpratila do moje sobe. Na vratima smo se rastali i odlučili da sutra zajedno odemo na moje prvo međusektorsko druženje. Bacam se na svoj krevet, mrtav umoran. Danas smo čistili ogromno zadnje dvoriše.Posle par minuta, mrak je zavladao mojim umom.
...
Nešto ljigavo i hladno puzi po mojoj ruci. Ne bih baš mogao reći puzi. Nekako... više teče, ako se to može reći za čvrstu materiju. Otvaram oči... Po jačini mesečeve svetlosti , rekao bih da je oko 3 sata. Bacam sanovan pogled na svoju ruku. Dugačka zmija sa crvenom glavom , očima boje safira i srebrnkastim telom skoro da mi je dotakla lice. Instiktivno počinjem da zamahujem rukom.
Xx: Izvini, izvini nisam mislio da će preći na tvoju stranu sobe.
Još veći šok u meni izaziva nepoznat glas  koji zvuči u najmanju ruku... Fascinantno.
Prvi put od kada me je Zen strpao ovde Bendžamin je progovorio.
B:Izvini još jednom, molim te!
Uzima zmijurinu za rep i pucne prstima u blizini njenje krvavocrvene glave. Zmija se umiri.
B: Obično uspevam da je zadržim na svojoj strani. Izvini.
Pruža mi ruku u znak izvinjenja.
Dž:Nema problema...
Prvo sam pomislio da je Bendžamin nekakav krotitelj zmija. Ali kada se  zmija više nije pomerala i kada ju je vratio u torbu oko svog pojasa, shvatio sam da tu ima nečeg više...
Dž: U redu. Ko si ti zaista? Počni da pričaš, gospodine "Nemi"!
B: U redu. Kao što znaš, ja sam Bendžamin Petison. Ne plaši se... Ja... Imam Moć nad metalom.
Dž: Ta stvar, ta zmija, je od metala?
B: Da, Telo je od srebra, glava od posebne mešavine bakra, a oči su od safira.
Reče on ponosno.
Dž: Vau! Strava! Zašto to nikada nisi nikome pokazao? Zašto uopšte ne pričaš ni sa kim.
B: Pa misliš da bi ovi mentalaći išta razumeli?! Ne mislim na decu, već na osoblje! Strpali bi me u sektor Z! A što se tiče tvog drugog pitanja: Uglavnom sam neispavan, jer sada je oko 3 sata, a ja gotovo svako veče  vežbam sa Zmijama.
Dž: Veruj mi, znam da je sada tačno 2:47. Mesečeva svetlost pada pod baš tim uglom. Recimo samo... Da znam sa svetlošću...
Zaprepašćen izraz na Bendžaminovom licu počeo je da me zabavlja.
Dž: Ha, imam i ja svoje tajne.  Vidi ovo...
Lagano, kao da mi to ne pričinjava apsolutno nikakav napor, prikupljam divnu srebrnkastu svetlost Meseca i počinjem da je oblikujem. Rešio sam da zasijam. Moram nadmašiti Bendžavinovo umeće sa zmijama. Uvijam, ispravljam, skraćujem i izdužujem zrakaste niti svetlosti dok, najzad ne oformiram savršenog konja.   Laganim, ali brzim pokretima prstiju navodim ga da lagano kaska kroz vazduh sobe. Sve dok nije dotakao čvratu ivicu mog radnog stola, rasprsnuvši se u bezbroj iskrica. Bendžaminova grimasa mi je govorila da je moja mala prezentacija bila više nego uspešna.
B:Pakleno! Dakle i ti imaš Moć!
Dž: Tako izgleda...
B:Kul! Šta još možeš?
Dž: To je uglavnom to. Samo sam jednom pokušao da usmerim svetlost ka nekom i... Eto, tako sam završio ovde.