Ima nečeg među zvezdama

7. poglavlje-Venera

,,Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu."

***

,,Mama stigla sam."

Kapljica vode iz česme padne i načini zvuk poput novogodišnjeg zvonceta, dok moje srce počinje da tutnji jako u grudima prkoseći pukoj tišini koja vlada kućom.

,,Mama jesi li tu?", upitam već potpuno sigurna da odgovor neću dobiti. Nema nikoga, kuća je prazna. Sa tim saznanjem tako najednom obuzme me zastrašujući osećaj samoće. Nebitno je što nema nikog ko bi mogao na bilo koj način da čuje moje otkucaje srca. Ja mogu. Glas, meni jako poznat glas, javlja mi se odnekud. Povetarac, hladan i oštar poput onog prvog zimskog vetra koji najavljuje sneg šiba mi potiljak svojom oštrinom. Osećam ga, njega, kao da je tik iza mene.

,,Venera moramo da razgovaramo. Okreni se Venera. Pogledaj me. Venera molim te. Molim te Venera. Molim te."

Ne!

Prekrijem uši rukama kako bih odagnala glasove koji odzvanjaju prostorijom.

,,Ne. Žao mi je. Oprosti mi", izgovaram kao u nekom transu.

Sklupčam se i zabijem glavu sebi u ruke brišući uz put prašinu sa poda koji nije čišćen verovatno više od mesec dana. Ne mogu ja ovo. Šta se dešava?

,,Venera potrebna mi je pomoć. Jedino sam tebi mogao da se obratim. Venera molim te..."

,,Odlazi! Žao mi je, ne mogu. Ne mogu."

Gušim se u suzama i izbijam sebi pesnicama sav vazduh iz pluća dok istovremeno pokušavam da prikupim snage da udahnem malo vazduha.

,,Venera okreni se."

Na kratko blago pridignem glavu i dopustim sebi da dopuzim do radnog stola gde zgrabim pikslu i bacim je u pravcu ulaznih vrata odakle je došao zvuk od malopre. Okrenem se ka vratima. Mutna slika visoke plavokose žene koja stoji na pragu kuće obasipana svetlošću uličnih svetiljki izgledajući tako poput samog anđela spasitelja učini da me na kratko zabole oči.

,,Venera dete šta to radiš? Jesi li dobro?", plavokosa žena mazi me po kosi i dodiruje mekim i dobro negovanim šakama.

,,Gde je ona?", izgovorim bez razmišljanja polako dolazeći svesti, sada već svesna činjenice da žena čiji je lik sada nadvijen nada mnom nije nikakav anđeo, već naša komšinica Ema. Gleda u mene netremice, verovatno razmišljajući o tome treba li da učini nešto sa prizorom koji je malopre videla ili da ga prosto zanemari i ostane van toga.

,,U bolnici je dušo. Slošilo joj se, bila je sama u kući, ali srećom ja sam pošla do vas kako bih uzela materijal za onu haljinu i zatekla je na podu. Pozvala sam hitnu istog trenutka."

Ponovo. Ponovo ceo svet ruši se pred mojim očima dok ja tupkam u mestu i ne radim ništa povodom toga.

,,Je li dobro sada?", upitam uspaničeno, nespremna da čujem negativan odgovor. Ne bih to oprostila sebi. Ne bih mogla da podnesem da je izgubim. Ne još uvek. Ne nakon one poslednje svađe.

,,Bolje je, ne brini. Sve je u redu sada."

,,Odvezite me do nje molim vas. Ili mi barem pozovite taksi, otići ću sama."

Klimne glavom i pomogne mi da ustanem.

,,Hajde, do sada sam bila tamo, po tebe sam se vratila. Nije baš pri potpunoj svesti, ali sigurna sam da te želi u blizini."

Ulazim u crni Reno i sedam na mesto suvozača. Uz put mi Ema prepričava stanje moje majke, govori mi o operaciji koja joj predstoji. Govori o tome kako moraju da je operišu što pre i o tome kako je ova operacija tek početak, jer je rak zahvatio preveliki deo pluća, da hemoterapija očigledno nije urodila plodom. Šanse za oporavak su jako male, ali lekari moraju da daju sve od sebe kako bi joj produžili život što više. Bez transplantacije, predviđaju joj najviše šest meseci. Ne trudi se uopše da zvuči pozitivno, govori mi sve direktno, znajući da ću svakako sve čuti kada stignem u bolnicu. Bolje je ovako.

Ponekada istina, ma koliko teška bila, može čak da zvuči utešno izrečena od strane prave osobe. Ema je bila baš takva osoba od koje biste želeli da čujete istinu. Znala je sa ljudima, bila je blaga i nežna, zračila je nekom unutrašnjom pozitivnošću čak i u najtamnijim trenucima. Jedna je od retkih ljudi kojima ja mogu da verujem, možda je sada u ovom trenutku i jedina osoba kojoj ja mogu da verujem. Ona i moja majka odrastale su zajedno, ali su one kombinacija dva potpuno suprotna karaktera. Zato mi je ponekada Ema kao društvo mnogo više prijala od sopstvene majke.

Nastavlja da prepričava zdravstveno stanje moje majke, dok ja već potpuno isključena brojim svako stablo pored koga prođemo uz put. Čula sam sve što je po mojoj proceni trebalo da čujem, ostalo mi je poznato.

Znam da je moja majka jako loše. Znam da joj nije ostalo još puno. Znam da ću je izgubiti. Pored svega toga što sam znala dozvolila sam sebi da je izbegavam, pustila sam je da misli da sam besna na nju zato što mi nije rekla na vreme u kakvom je stanju. Nije mi rekla koliko je bolesna, nije mi rekla da je uopšte bolesna. Godinu dana je krila to od mene, ali ne krivim je. Znala je šta radi, kao i uvek. Nisam bila besna na nju. Bila sam besna na sudbinu, na život. Dve neverovatne osobe koje su bile deo mog života su ga izgubile, će ga uskoro izgubiti, dok sebičnjaci poput mene i mog oca mogu da ga žive u raskoši. Zato pušim iako znam da moja majka umire upravo od raka pluća. Zato pijem iako znam da je alkohol upropastio život mog oca. Zato pljujem po životu, jer je sam život žešće sranje. Nisam mogla da je pogledam u oči, jer sam znala da te oči neću imati priliku da gledam još dugo. Izgubiću je i to je činjenica. Ali neću ovog puta dozvoliti da me krivica pojede. Živa je još uvek i ja ću svaki trenutak svog života posvetiti tome da je usrećim. Znam to sada, a samo jedna rečenica izrečena od strane jednog običnog stranca bila je dovoljna.

,,Tu smo da se nadamo."

Nasmejem se na kratko i izađem na svež vazduh kretajući se onoliko brzo koliko mogu ka utvarno beloj zgradi. Popnem se na treći sprat preskačući po dva stepenika i dođem konačno do sobe moje majke.

,,Nemojte mnogo da je uznemiravate, ima tešku operaciju sutra", naletim na sestru koja je upravo sada izlazila iz sobe.

Klimnem glavom i uđem u sobu. Sednem pored suvonjave prilike, blede poput duha koja je za mene bila pravo oličenje zdravlja. Uhvatim je za hladnu ruku i obgrlim joj dlanove svojima što jače mogu.

,,Venera", izusti u nekom stanju polusna i nasmeje se slabašno.

,,Ovde sam mama. Ovde sam i ne idem nigde."