Ima nečeg među zvezdama

8. poglavlje-Natanijel

,,Ljubav stvara i razara. Istom silinom izaziva radost i slama srca."

***

Vazduh je bio slađi. Mirisi su bili oštriji. Boje su bile živopisnije, sve je bilo nekako življe. Svaki put kada bih je čuo kako svira osećao sam se tako. Imali smo klavir u vrtu, jedan od onih starinskih, klasika. Zvala ga je Luna. Otac je oduvek smatrao da je pomalo poremećeno to što je davala imena instrumentima. Ja sam razumeo. Pod njenim prstima bili su živi. Svaka nota zapisana u sistemu od njene ruke i odsvirana na njenom instrumentu bila je doživljaj za sebe. Bilo je kao da je u muziku pretočen ples samih zvezda po vedrom noćnom nebu.

Sedeo sam na travi u voćnjaku blizu našeg dvorišta. Mogao sam da je slušam kako svira danima tako, nije mi bilo potrebno ništa drugo. Ljudi ne razumeju. Ne razumeju pravu vrednost muzike. Za nju je muzika bila sama esencija života. Za mene je muzika oduvek bila ona. Moja majka.

Svaki put kada bi ušla u prostoriju bilo je kao da je samo Sunce sišlo i svojom svetlošću u punom sjaju obasjalo prostoriju. Moj otac se smejao više, našom kućom orila se muzika. Mogao sam slobodno da sednem i na klaviru odsviram koji ton. To je bio samo naš jezik. Moj i njen. Samo je ona razumela šta sam joj govorio putem dirki na klaviru i samo sam ja razumeo njene odgovore. Znala je da sam želeo da krenem njenim stopama. Nikada joj to direktno nisam rekao, ali znam da je znala. Znala je i iako ona meni to nijednom nije rekla znao sam da me razume. Znao sam da me podržava.

Jedan telefonski poziv bio je dovoljan da utiša svu muziku u našoj kući. Otac se javio. Znao zam odmah o čemu se radi. Sav vazduh momentalno je izleteo iz pluća ostavivši me da se gušim ne dozvoljavajući kiseoniku da dopre nazad do mojih pluća. Bilo je gotovo. Svetlost se ugasila. Sunce je eksplodiralo. Postalo je najobičnija hladna, beživotna stena. Najsjajnija zvezda našeg Solarnog sistema postala je patuljak. Ona je otišla, ostala je samo njena duša da lebdi izgubljena i neostvarena.

Ceo svet je trebao da zna za nju. Ona je trebala da bude čuveno ime. Ne moj otac. Udala se za njega mlada, neispunjena, neproživljena. Nije se kajala. Znao sam da nije. Bila je to onakva vrsta ljubavi kakva se jednom doživi, onakva kakvu samo odabrani dobiju priliku da prožive, a takva ljubav se ne ispušta. Trebala je da postane idol, ne samo meni. Za njen talenat tek je trebalo da se čuje, njena muzika tek je trebala da bude podeljena sa svetom.

U kući je od njene smrti vladala ogromna melanholija. Žalost se osećala u vazduhu. Otac je sve njene stvari dao, sačuvao je samo koji komad odeće i njen stari klavir, Lunu. Sobu je stavio pod ključ. Ostala mi je samo violina koju sam dobio od majke na poklon kada sam maturirao u višoj muzičkoj. Govorila mi je da sam čudo od deteta i da ću je vrlo brzo nadmašiti, ali ona je bila moje čudo. Nju niko nije mogao nadmašiti. Samo osam meseci. Gotov sam da kažem da je bilo juče.

Život nije imao smisla. Ništa nije imalo smisla. Zašto bi ljudi kao što je ona trebalo da stradaju? Zašto bi ljudi kao što je ona trebalo da ostanu bez života? Takvi ljudi zaslužuju da žive. Čemu život ako takvi ljudi umiru mladi?

Tri meseca nisam napuštao sobu. Nisam mogao da izađem, jer sam znao da ukoliko bih pogledao Sunce setio bih se nje. Život se vremenom nastavio, krenuo sam u školu, dopustio svetlosti da me dotakne, ali nije bilo isto. Ja nisam bio isti. Moj pogled na svet nije bio više isti. Muzika me je održala u životu, muzika mi je pomogla da preguram celodnevne treninge na koje sam morao da idem kako ne bih povredio oca, kako bih se izborio sa morem pogleda sažaljenja u školi kako od strane profesora tako i od strane vršnjaka pred kojima sam bio gotovo Bog. Još od kada znam za sebe znam isto tako da mi je predodređeno da budem fudbaler. Ne želim to, ali to je želja mog izgubljenog oca, a izgubljenom čoveku se ne suprotstavljaš.

Muzika me je održala u životu, ali sada po prvi put imam osećaj da mogu da živim život, a ne samo da preživljavam. Ponovo imam osećaj da moja muzika vodi negde.

Ljubičasti pramenovi, crveni pramenovi, plavi pramenovi, sve boje kosmosa stopile su se zajedno sa prirodnom bojom katrana. Venera. Venera, poput najužarenije planete u našem Sunčevom sistemu, poput vatre. Poput svetlosti. Jasmin. Osećam ga i dalje u sobi. Ko je dođavola ta devojka? Kako sam samo mogao da joj dozvolim da ode?

,,Natanijele ustani, imaš trening za dva sata, visiš tu u sobi već pola dana. Istuširaj se brzo i molim te obuci opremu za trening, nemoj da mi dolaziš u farmerkama kao prošli put, to te neće poštedeti treninga. Spremio sam ti jedan šorc kao rezervu, potraži ga u ormariću, previše si propuštao."

,,Da. Da. Molim?"

,,Slušaš li ti mene? Natanijele ozbiljan sam, nema više propuštanja treninga, previše si se opustio, neozbiljan si. Znaš li koliko se momci tvojih godina trude i koliko naporno rade samo kako bi ušli u tim? Nemaju svi oca kao ti da te vadi. Od sada hoću da te vidim na svakom treningu. Nema izuzetaka. I skini taj glupi osmeh sa lica, gledaš me kao da si blago retardiran."

,,Da, da, treninzi i sve, sve smo dogovorili. Hajde vidimo se."

,,Natanijele obuci se, nemoj ni slučajno da si mi izašao tako u gaćama napolje, prljaš mi ugled."

,,Imam par farmerica u ormaru dole, ne brini!"

,,Rekao sam ti da se istuširaš i da obučeš opremu, za dva sata imaš trening!"

,,Pa ostavio si mi rezervu, zar ne? Tuširao sam se jutros, opušteno. Vidimo se za dva sata!"

,,Čekaj, stani! Gde si ti to uopšte krenuo?"

,,U lov na zvezde oče. Idem da uhvatim sebi jednu zvezdu padalicu."

I tako unezverenog pogleda, gledavši me kao najobičnijeg ludaka, ostavim ga zbunjenog i isfrustriranog na pragu moje sobe.