Samotnjak

Deo 3.

-Vidi ovo zaista nije tesko. Najbitnije je da se ne bojis i da nadjes razvnotezu, jer ovde nemamo pomocnih tockica- kaze mi kroz salu.

-Samo da znas da mi ni oni ne bi pomogli.

Ona je vec uveliko pravila piruete i sve ostale pokrete koje ja, kao neznalica, zaista nisam znao da postoje ili kako se zovu.

Dok ona vesto prelece po ledu, bez imalo straha, ja sam proveo vec neko vreme na ovoj klupi gde sam i obuvao klizanjke.

-Hajde ustani vec jednom, ne planiras valjda da celo vece presedis tu?- vice mi sa leda, jer je vec dosta daleko odmakla.

-Ouh-, samo sam to ispustio iz usta jer je upravu.

Ustao sam sa klupe i spustio se nekoliko koraka do jezera. Jedino sto mi je sada u glavi je molitva da ne padnem i ne slomim glavu, sve ostalo je manje vredno.

Cujem je kako se cereka na mene i moje ''pokrete'' na ledu.

-Znas da je veoma nepristojno rugati se ljudima u nevolji?- dobacujem joj odavde ali ona se i dalje smeje.

-Znam, ali da li si ikada video sebe na ledu? Ti nisi smotan, ti si morz. Pa covece treba samo da stanes pravo i krenes ka meni. Nije to neka prevelika nauka.

-Da, kako da ne. Da li ti znas kako ti izgledas na ledu? Kao pero, ja logicno nisam pero pa tako ni ne mogu da klizam.

Polako sam se doklizao do nje. Ona je naravno bila zla pa se udaljavala sve vise sto sam joj ja bio blize, na sve to je ronila suze od smeha i drzala se za stomak da ne prasne jos vise.

Mesec je obasjao sve oko nas, danas je idalje hladno, ne kao sinoc ali jeste poprilicno. Zvezde su divne i ne treba nam svetlo koliko su nam ga oni dali.

Ona je otisla do polovine jezera, a mi smo vec jako udaljeni od njegove obale.

Polako me hvata neki cudan osecaj, kao da me obuzima neka fobija jer sam daleko od obale na ovakvom ledu. Nisam siguran koliko je sigurno mesto gde ona stoji, jer ljudi uglavnom ne idu dalje od mog trenutnog mesta.

Dok sam stajao ona je pocela da se vrti u mestu.

-Mislim da nije pametno da to radis tu. Mogao bi ti puci led pod nogama, a mislim da to ne bi zelela, zar ne?

Nije se obazirala na to sto sam ja rekao. A u meni je krv vec kljucala i polako pocinjem da dobijam osecaj neke mucnine i straha. Ne zelim da stojim ovde i ne zelim da ona stoji tamo. Led je tanji nego ovde i moze puci.

-Molim te, vrati se ovde. Tu stvarno nije sigurno, led nije proveravan na tom delu jezera. Zaista bi moglo da se desi nesto lose.- vec sam se jako zderao na nju da je prekinula da se okrece.

Podigla je prvo pogled prema meni a na licu je imala osmeh deteta, bila je srecna.

Spustila je pogled i nije ga dizala. Nesto nije uredu, znao sam da nece biti dobro.

-Sta je? Zasto buljis u led i zasto se ne vracas nazad? Alo!!

-Puca... Zag..glavljena sam- nisam nista cuo

-Molim? Nista nisam razumeo, mumlas sebi u bradu.

Nije podizala pogled sa leda, jos uvek je ukopana. Nisam mogao da cekam da mi odgovori pa sam krenuo ka njoj, izludjuje me ova ludaca. Poginuce ako nastavi tako. Prvo noci provedene na ledu i hladnoci, a sad stoji gde ne treba da stoji i ne mice se.

-NE PRILAZI MI!- zderala se na mene. U tenutku sam se ukipio, znao sam da ce led puci i sada jeste.

Pogledao sam joj u stopala nije mogla da pomeri jednu od klizaljki, valjda se zaglavila, ne znam.