"Volim te, znaš li to? Odavde do vječnosti?" - upitam Danijela koji leži glavom na mojim grudima. Nježno mu prelazim rukom po leđima, a on samo što ne zaprede. Danas nam je četvrta godišnjica braka, proveli smo divan dan zajedno, Hrvoja čuvaju baka i djed, a mi smo upravo nekoliko sati khm, slavili u našoj spavaćoj sobi.
"Volim i ja tebe, malecka. Daj mi par minuta da dođem k sebi, pa ću ti pokazati koliko" - zločesto se nasmijao i poljubio me u vrat, a ja sam ga blago udarila po leđima.
"A što si radio protekla 2, ne, 3 sata?" - upitam. "4 godine, zar je već toliko prošlo?" - uzdahnula sam i poljubila ga u čelo.
"I bit će ih još najmanje 44.Znam koliko voliš broj 4"-nasmijao se i podigao, tako da su nam lica bila u ravnini.
"Istina, volim taj broj. Ali voliš ga i ti, zato si se i potrudio da nas bude 4"-poljubila sam ga nježno.
Uzvratio mi je poljubac, a onda se trgnuo.
"Čekaj, što si rekla? Potrudio sam se..." - pogleda me iznenađeno, a onda mu se licem raširi osmijeh.
"Volim te,Marijeta Subašić. Koliko dugo?" - privukao me je u zagrljaj.
"4 tjedna" - šapnem mu u uho, pa ga poljubim, a onda i zagrizem, na što on zastenje.
"Znaš, uvijek sam htjela 4 djece. Znači da smo na pola puta. Imamo još dosta posla, mužu moj" - prekinuo me je poljupcem. Da, 4 je zaista prekrasan broj.
Za @autumn 💘💘💘💘vojimmm teee
