Moj IDOL.

Posle 45 minuta.

Grckala sam nokte dok sam nervozno sedela u kolima gospodina Đorđa Čubure. Smestila sam se na zadnjem sedištu i uživala sam u razgledanju svog grada,Beograda. Bila sam jako nervozna, ali srećna. Ipak sigurna sam bila da, prijatelj mog oca koji je odlučio da me vozi, nije ni malo osetio moju nervozu i napetost, uživajući u starim hitovima koji su bili pušteni na radiu. Nisam mogla reći da mi se svideo makar jedan, jer je moj ukus za muziku bio totalno drugačiji. Mada nije mi smetalo, s obzirom da skoro svaki dan čujem svog oca kako sluša te iste hitove.

"Uskoro pa smo tamo." rekao je Đorđe, povušeći pesmu. Ponašao se poprilično mladalački u svojim godinama. Na licu mu se videlo da polako ulazi u četrdesete, što je dokazivala čak i njegova potpuno seda kosa. Uvek je sa sobom nosio neke naočare sa tankim staklima, i uvek se pojavljivao u kaputima neobičnog šarma. Zadovoljno je živeo život sa starijom ćerkom, uprkom tome što se razveo sa svojom ženom samo pre par godina.

"Da li se premijera završila?"

"Da, mislim da jeste. Tamo će biti dosta novinara i kamera, moraćemo malo da sačekamo. Dobro je što ne kasnimo."

S tom rečenicom je završio naš razgovor i ušao na parking. Bilo je gužve na parkingu, ali on je na svu sreću našao savršeno mesto da se parkira. Ugasio je kola, a zatim je memi rekao da izadjem. Poslušala sam ga, otvorila vrata i izašla. Čim sam stala na noge, primetila sam puno ljudi ispred gradjevine. Bili su to ljudi sa kamerama, moglo je da se čuje kako pričaju i razgovaraju o intervjuima, dogovorima, sastanima.. Iz mojih misli me je trgnuo Čubura koji je stavio ruku na moje rame i rekao da pođem za njim. Krenuli smo da ulazimo u centar, idući zaobilaznim prostorom. Tek što smo ušli, Đorđa je dočekao čovek u plavom odelu i radosno su pozdarvili. Predstavio me je pred njim, i ja sam se pozdravila sa čovekom.

"Adrijane, jeli gotova premijera? Uveren sam da znaš zašto smo ovde." rekao je Čubura sa osmehom.

"Znam Đorđe, tebe sam i očekivao. Lepo je što si poveo i ovu malo damu." Sa osmehom odgovorih na kompliment. Nisam preterano volela da me neko zove na taj način, niti da mi se odaje toliko poštovanja, ali radi reda morala sam biti pristojna.

"Glumci i ostali poznati su već izašli iz sale za film. Sada ih samo novinari i televizija zadržavaju ispred. Kada budu došli ovde biće još gora pijaca. Ako hoćete mogu vam pomoći. Glumci imaju posle silnih intervjua malo vremena da se odmore u privatnim prostorijama, tačno namenjene njima. Mogu vas uvesti preko veze tamo, ali moraćete sačekati još nekih 45 minuta."

"Hvala Trifunoviću, tvoj sam dužnik." odgovori mu Đorđe, a on sa osmehom dozove jednog od svojih kolega, i zamoli ga da nas odvede u prostoriju za odmaranje.

"Ja sam ovde preko potreban organizatorima. Idite za Mikailjevićem i on će vas odvesti u čekaonicu da ne čekate ovde. Posle 45 minuta dolazim i odvodim vas."

Njih dvojica se pozdraviše, a meni se Adrijan samo osmehnu. Klimnula sam glavom u znak zahvalnosti i pošla za gospodinom Čuburom. Ja i on smo sledeli gospodina Mikailjevića, koje je po mom mišljenju, mnogo ličio na pedera. To je dokazao i njegov piskavi glasić koji nam je rekao da možemo da se smestimo u datu prostoriju. Zahvalili smo mu se, dok je izlazio. Iz torbe sam izvukla svoj novinarski blokčić koji oduvek koristim na novinarskoj sekciji koja se dešava svakog utorka u mojoj školi.

"Šta ti je to?" upita me Đorđe. Trenutno nisam imala želju da mu odgovorim, zato što najviše mrzim kada ljudi tako trpaju nos svuda i sve ih zanima.

"To je moj novinarski blokčić. Razmišljala sam da intervjuišem Sergeja Bezrukova kad je već ovde u Srbiji. Moja nastavnica novinarske sekcije bi se jako obradovala, i dobila bih priliku da izadjem u školskom časopisu. Možda čak i negde drugde."

"O, pa ti je lepo." odgovorio mi je, vadeći svoj mobilni iz torbe. On je već znao da ja imam i da idem na tu novinarsku sekciju. Mama i tata su bili oduševljeni povodom toga i ispričali mu svakakve avanture koje sam bila doživela u intervjuisanju nastavnika moje škole.

Četrdeset minuta su prolazili kao 2 sata. Bilo mi je dosadno, na bilo kojim društvenim mrežama ništa nije bilo novo, a Đorđe je svo vreme sedeo pored mene i svevremena na vreme, bi se nasmejao i dalje gledajući u telefon. Bilo mi je jako ne prijatno. Izgubila sam se u vremenu. Nisam pogledala na sat kada nam je Adrijan Trifunović rekao da idemo, pa ni nisam znala koliko još imamo da čekamo. Sumnjam da se gospodin Čubura uopšte setio da pogleda na sat.

"Tu ste??"

Ja i Đorđe smo podigli pogled i na vratima videli Trifunovića koji je izgledao raspoloženo.

"Hajde sada mogu da vas uvedem. Nemamo puno vremena, postoji mogućnost da se slavni neće zadržavati dugo."

Srce je počelo da mi jako lupa. Bila sam uzbuđena, preplašena, srećna, nestrpljiva. Ko bi rekao da će mi se u životu ukazati ovakva prilika. Po prvi put ću uspeti da upoznam jednog od svojih idola. Nisam ni sanjala, da će On doći u Srbiju, znati srpski i da ću ja moći da se slikam i razgovaram sa njim. Stižem, Sergeju Bezrukov.....

Pratili smo gospodina Adrijana kroz neke čudne hodnike i nestrpljivo čekali da nas dovede do prostorije. Došli smo do jednih divno ukrašenih drvehin vrata, ispred kojih je stajalo privatno obezbeđenje.

"Kako možemo da vam pomognemo?"

"Čovek i devojčica iza mene su veliki fanovi glumaca koji su unutra. Na svu žalost nisu mogli da se slikaju, jer su imali hitna posla. Da li imaju mogućnost da se slikaju i da dobiju autogram sada?"

"Da naravno, izvolite molim vas."

Vrata su se otvorila, poput magije, a ja sam istog trenutka videla jednog od najpoznatijih srpskih glumaca, Branislava Lečića kako razgovara sa......

.....Sergejom Bezrukovom.