Moj IDOL.

Tako mi je drago što vas vidim, da ne mogu da opišem koliko.

....Sergejem Bezrukovom.

Srce mi je snažno lupalo u grudima. Znojila sam se. Teško sam, ali brzo disala, ne dozvoljavajući da me nervoza preplavi. Kroz moje vene tekla je krv uzbuđenja. Nisam mogla da se sastavim. Svi pogledi su bili upreti u nas, pošto smo ušli u prostoriju. Gospoda u pozadini, videvši nas, vratila se svojim razgovorima, poslovima. Ljudi u ćoškovima su nam se nasmejali, pa su i oni nastavili da pričaju svoje stvari. Još samo par ljudi koji su bili sedeli u centru su obraćali pažnju na nas, ali je i njihova radoznalost ubrzo izbledela. U tom trenutku tačno ispred nas....stojao je Sergej Bezrukov. Imao je crnu rolku , koja mu je odlučno stajala, jednu ogrlicu sa drvenim priveskom, za koju kažu da mu je njegova majka poklonila. Nosio je crne farmerke, elegantne crne cipele. Crna boja mu je jako dobro stajala. Njegova frizura bila je savršena, baš kao i na fotografijama. Nosio je lou-bob pozadi, dok su mu dugačke šiške bile zabačene pozadi. Nasmešio mi se.

U tom trenutku nisam ni znala kakav mi je izraz lica bio. Bila sam previše presrećna...bilo je to čudo, da posle samo par nedelja od kako sam postavala njegov obožavaoc, sam dobila priliku da ga lično upoznam. Nemoguće da se ovakve stvari dešavaju sasvim slučajno.

"Ovo su vaši fanovi, oprostite im što su zakasnili. Javljeno nam je da su zaist-"

Jedna žena iz obezbeđenja je pokušala da završi svoju rečenicu, ali joj ja nisam dopustila. Usred svog uzbuđenja i nervoze sam skroz zaboravila na vreme i prostor. Nisam primetila dva stepenika na ulazu u sobu. Krc.

To je bilo sve što je moglo da se čuje u tom trenutku. Nespretna, nisam primetila stepenik i nezgodno sam stala. Osetila sam nepodnošljiv bol u zglobu. Bila sam sigurna da sam istegla ligamente, možda sam i polomila nogu. Srušila sam se na zemlju. Pokušala sam da zadržim svoje urlike bola, ali na svu žalost nisam mogla suze. Bol je bio nepodnošljiv. Obezbeđenje iza mene je odmah dotrčalo do mene, pitajući da li sam u redu. Zabrinuti, jer im nisam davala nikakav odgovor, pokušali su da me podignu. Uzalud, ja nisam htela da ustanem. Nisam mogla da govorim, mislila sam da će iz mojih usta izaći samo plač. Nisam znala gde je gospodin Čubura, na njega nisam više obraćala pažnju.

"Hajde da probaš da ustaneš."

"Ne mogu,boli me puno." jedva sam se uzdržala da ne zaplačem naglas.

"Noga te boli? Gde?" pokazala sam na svoj zglob.

"Sigurno si nezgodno stala. Hajde da ti pomognem da ustaneš"

"Ne mogu....ne mogu da stojim." suze su klizile niz moje obraze.

"U redu je. Ajde daj da ti pomognem."

Nisam bila svesna sa kim sam pričala u tom trenutku. Osoba me je uhvatila za ruke, pomagajući mi, htela da me podigne. Jedva sam ustala, ali sam izbegavala da stanem na ranjenu nogu. Iako se bol manje smanjio, svaki pokret leve noge me je nenormalno boleo.

Tek u tom trenutku sam primetila da me muška ruka sa crnim rukavima pridržava. Obezbeđenje je bilo oko nas, i govorilo mi je da se smirim, donosilo mi je vodu koju sam odbijala. Nisam bila u stanju da se okrenem i tačno pogledam koje osoba koja mi pomaže da stojim.

Žena koja je na samom početku događaja htela da nas predstavi došla je do mene, u pozadini sa Čuburom.

"Dušo da li si dobro? Gospodin Đorđe i ja smo pozvali hitnu pomoć dolazi za nekih 10 minuta. Da li želiš da ti pomognem da sedneš na onu stolicu tamo." upitala me je gospođa, očima mi pokazivajući na koju je stolicu mislila i pružila mi je ruku.

U tom trenutku ruku koja mi je pomogala da stojim i koja je bila obavijena oko mog struka, približila me je telu koje je stojalo iza mene, zbog čega sam se osećala tako sigurno u ovim rukama.

"Opustite se, to mogu i ja da uradim."

"Ali gospodine Bezrukov...."

Jao.

Podigla sam pogled gore i pravo u oči ugledala, ruskog glumca Sergeja Bezrukova. Svo vreme me je on pridržavao i pomogao da ustanem, vodeći onu konverzaciju sa mnom. On me j svo vreme drži tako blizu svojih grudi, da bih mogla, samo ako bi se još malo približila, imala bih šansu da čujem lupanje njegovog srca.

"Dobro si?" pitao me je spustivši pogled, pa zatim se nasmejao. Isti onaj osmeh koji sam videla kada sam ulazila u salu.

"D-d-da, ja.." izgubila sam moć govora, lice mi se ožarilo. Totalno sam zaboravila da sam ovde, pre par minuta pala, i tako se lepo izblamirala pred njim i pred svima. Suze su krenula da mi nadolaze u moje oči. Zaista nisam mogla da verujem da mi se to desilo baš danas, u ovo vreme.

"Šta se dešava? Da li te nešto boli? Jer sve u redu?" ovog puta me je zapitao zabrinuto. Glas mu je u javnosti bilo još lepši. Promukao, sa ruskim naglaskom, odavao je utisak muževnosti. Samo sam mu klimnula glavom, jer nisam mogla da govorim, strahujući da ću se ponovo osramotiti. Iz njegovih usta je izašao blag smeh, dok me je gledao dole, a ja sam mu uzvratila malim osmehom u znaku zahvalnosti.

"Dobro onda. Ja ću onda tamo sesti sa gospođicom, a vi idite da sačekate hitnu pomoć, da ih usmerite ka ovamo.

"Sigurni ste da možete, gospodine...?" upitala je žena sa malom nervozom u svom glasu.

"Da siguran sam, paziću je dobro."

Žena i Đorđe su se odma okrenuli i otišli u pravcu izlaza, on se ponovo okrenuo prema meni:

"Oćeš da te nosim ili ćeš...da skakućeš do tamo?" počeo je da se smeje. I ja sam se nasmejala na pitanje.

"Pa moraću sa skakućem do tamo, nema drugog izbora." odgovorila sam sa sve pozitivom u svom glasu i pokušala sam da budem šaljiva isto kao i on.

"Ne moraš, mogu i ja da te prenesem do tamo, lepotice."

Srce mi je preskočilo kada sam čula da je to reko. Sve što sam mogla da uradim jeste da se još više nasmejem, davajući mu priliku da vidi moj najlepši osmeh do sada, kao što je i on meni. Čim sam osetila da sam izgubila ravnotežu, brzo sam se uhvatila za njegovu šaku. On je, čim je shvatio šta se dešava, uzeo moji šaku, i zapetljao nam je prste kako bih bila sigurnija da neću pasti. Nisam sebi mogla da dozvolim da se opet osramotim zbog mog uzbuđenja, pa sam mu kao odgovor dala osmeh i zamalo što nisam zaplakala.

"Pa šta je danas s tobom", pitao me je smejući se,"neko nam se baš raznežio."

Odskakutala sam do stolice, zajedno sa njim, koji se svo vreme stojao pored mene.

"Pa ovako-um-vidiš-,ehm-vidite, ja sam vaš veliki obožavalac i tako mi je drago što vas vidim, da ne mogu da vam opišem koliko."