Ništavilo večnosti

Prolog

Lukijan

Prijatelji. To je nešto što naučiš da ceniš tokom vremena. Imam ih puno ali ne pravih. Razlog? Svi oni umiru. A ja? Ja nalažost ne.

Dajana mi otvara vrata i kao po običaju privlači me u svoj zagrljaj.

- Lukijane. Mislila sam da nećeš doći – udara me u rame.

- Bila si izričita – podsetim je i pružim ruku Damjanu, njenom suprugu. Njih dvoje su u brako skoro tristotine godina, Damjan se zaljubio u nju i sa njenim odobrenjem preobratio je u vampira. Da, vampiri postoje, samo što to ne zna nijedan čovek. Takav je zakon.

- Kako si Lukijane?

- Staro – našalim se.

- Uđi.

Uđem u prostoriju punu sa ljudima. Vampiri se ne razmnožavaju, zato nas i nema puno. Konkretno u ovom malom gradu samo smo Dajana, Damjan i ja, Rina ponekad svrati ili Kol ali to je sve. Boravićemo ovde još nekih desetak godina i onda se selimo, ponovo.

Zabave su odlične za vežbu uma, možeš naučiti da pročitaš ljudske misli ili se jednostavno isključiš, ja sam to odavno savladao.

Trudim se da ne pridajem previše pažnje ženskim uzdasima, skrivenim pogledima i prljavim mislima, ne poričem da to koristim ali uvek sam svestan da ih privlači moj stav, hladnoća, fizički izgled, miris . . . vampiri ispuštaju posebne feromone od kojih se ljudi uvek uzbude. Sve žene ovde žele vampira iako nisu svesne njihovog postojanja, to je ono što ih privlači čak i protiv njihove volje.

Poznajem dosta ljudi, živim ovde ali ni sa kim nisam posebno blizak.

Nakon malo ćaskanja i razgledanja saznam za par novih afera u gradu i novu devojku, unuka Sema Ruperta, a to nije dobro. Sem je umro prošle godine, bio je dobar čovek i nije ga interesovalo ništa oko njega, što je bilo zgodno za mene jer je bio moj prvi komšija. Nova devojka u komšiluku koja je po mišljenju nekih osoba ovde vrlo privlačna nije dobra za mene. Ljudi su ovde znatiželjni što znači da će se narednih mesec dana truditi sa je upoznaju, donosiće joj hranu, želeće da razgovaraju sa njom . . . a posetiti nju znači biti u mom vidokugu a to nje dobro jer ne želim da se ljudi motaju oko moje kuće.

- Adelaida već ideš?

- Moram, umorna sam, družićemo se drugom prilikom.

Okrenem se ka Dajani i ugledam je sa prelepom plavušom. Poznatom plavušom.

- Hvala ti što si došla.

- Hvala tebi na pomoći – plavuša se okreće i naleće na moj pogled.

Osmeh joj je nestao sa lica kad me je ugledala. Preturam po mozgu i setim se odakle mi je poznata. Devojka iz Njujorka, devojka kojoj sam izbrisao pamćenje. Trenutak zbunjenosti prebrzo nestaje sa njenog lica i ona se okreće ka Dajani. Nešto nije u redu, ona je čovek. Krenem ka njoj bez razmišljanja.

- O Lukijane, dozvoli mi da ti predstavim Adelaidu, tvoju novu komšinicu, ona je Semova unuka – Dajana nas upoznaje.

- Adelaida ovo je Lukijan, naš prijatelj.

- Drago mi je Adelaida – pružam ruku koju ona prihvata.

- Takođe, Lukijane – prebrzo povlači ruku i osetim strah iz nje. Želi da ode, to shvatam ali gde je ostalo.

- Još jednom hvala na pozivu, vidimo se – zagrlila je Dajanu.

- Prijatno – obrati mi se i iskoristim priliku da uđem u njen um a ona me blokira. To nije moguće. Nijedno ljudsko biće se ne može odupreti vampiru. Prepoznala me je, siguran sam. Nije mi jasno zašto to krije.