•Bijela vučica•

Slučajni prolaznici

"Budi dobar. Vraćam se što prije budem mogla" - poljubila ga je u tjeme. Izađe iz kuće zaključavši vrata.
Pogledala je u ta oronula vrata. Škripala su užasno. Boja se već uveliko skidala sa njih. Imala su i par sitnih rupica. Ako se malo bolje zagledate,primijetiće te ih lako. Zapitala se zašto ih je uopšte zaključala. Kada bi neko makar malo jače udario vrata,ona bi iskočila iz šarki. Bravu i kvaku nećemo ni spominjati.
Zbog svega gore rečenog Anastasja se plašila za bezbednost svog mlađeg brata,Sergeja. Boljelo ju je to što ništa nije mogla uraditi povodom toga.
Zadnji put se osvrnula i krenula ka školi.
Završavala je zadnji razred srednje škole. Nije je pretjerano voljela. Pokušavala je da što prije završi svoj školski dan i vrati se kući svom bratu.
U školi nije bila primijećena toliko. Makar je ona tako mislila. Imala je par prijatelja,ali ništa ni nalik najboljem.

Prolazila je pored starog skladišta i začula šuškanje. Nastavila je ne obraćajući previše pažnje. Opez se začulo šuštanje i Anastasja je ovog puta bacila jedan dug zainteresovan pogled na porušeni zid. Približila mu se. Iskoči dečko plavih očiju i plave kose. Mada više je vukla na svijetlo smeđu. Anastasija je poskočila u mjestu i stavila ruku na srce.
"Nikolaj,nije tvoja majka." - rekao je plavokosi dečko uz osmijeh. Za sekundu ispred nje se pojavi još jedan momak. Obojica su naočiti i nekako drugačiji.
"O,ovo mi se mnogo više sviđa." - izgovorio je Nikolaj,a zatim je dobio lagan udarac u prsa od strane svog druga.
"Oprosti. Ja sam Dmitrij,a ovaj klipan je Nikolaj."
"U redu je. Ja sam Anastasja." - uputila im je jedan širok osmijeh i stavila zalutali pramen kose iza uha.
"Pa idem ja sad. Čeka me Barbara. Bilo mi je drago."
Osmijehne se Anastasiji i potapše Dmitrija po ramenu.
U dimu ,koji je ispuštao njegov motocikl,nestade.
"Mislim da bih trebala i ja da krenem. Zakasniću,a to je poslednje što želim."
"Sačekaj samo sekundu." - primakao joj se i pogledao je u oči.
"Ne boj se. Neću ti ništa."
Skinuo je taknu crnu trakicu sa njene plavo-smeđe kose. Nježno je prošao nekoliko puta kroz kosu ne bi li je namjestio.
"Eto!" - slatko se osmijehnuo,a ona se zacrvenjela u jedva čujno zahvalila.
Neka prijatna tišina je nastupila. Razmijeniše par pogleda.
"Ovaj...idem ja onda. Mislim da već kasnim. "
"Da,naravno. Izvini što sam te zadržao."-iskreno se izvinio.
Nasmijala mu se zadnji put prije nego što se okrenila i nestala njemu iz vidika.
Oboje su se nasmijali iako to ovo drugo nije vidjelo. A taj osmijeh je bio tako sladak i nevin.

Ubrzala je korak što je brže mogla. Profesori znaju biti jako teški i bez kašnjenja dodatno. Konačno je ugledala kapiju velike gimnazije. Trčećim korakom je došla do ulaznih vrata. Okrenula se i ugledala prazno dvorište. Ono je označavalo da je definitivno zakasnila.
Začu korake iza sebe. Mahinalno se okrenula. Osjeti nešto mekano na svom licu. Zateturala se malo i vrati se unazad korak ili dva. Pogledala je gore i ugledala mušku osobu. To je bio Andrej  Grigorijev. Manje-više san skoro svake djevojke ove škole,a i šire. A moramo dodati da je ova škoal bila poprilično velika.
"Izvini,jesi li u redu?" - izgovorio je dubokim,muževnim glasom od kojeg se sva naježila.
"Da,da. Izvini ti." - stidljivo mu je odgovorila. Njemu je to bilo prilično slatko. Pitao se kako je ranije nije primijetio. Možda je izgledala sada drugačije...tako puštene kose.
Do duše malo čupava,ali tako zanosna. Dobro su joj stojale te krpe,blago rečeno,koje je nosila na sebi. A možda je sve to do njenog stidljivog osmijeha.
Nešto ju je činilo drugačijom. A on nije imao odgovor na pitanje zbog čega.
Prošao je rukom kroz kosu. Mimoišli su se i nastavili.
Malo je bilo zbunjujuće to što je on izašao,a ona ušla. Ipak su počeli časovi.
Mada,nije je zanimlo. Bila je okupirana mislima o slučajnom prolazniku.
-On zapravo i nije bio prolaznik.- pomislila je.
Sjetila se njegovog osmijeha i dodira. Niz kičmu joj prođoše trnci. Nasmija se u sebi dok je išla ka svojoj učionici. Ona je bila na drugom spratu.
Stigla je do vrata i stala ispred njih.
Uhvati sebe kako razmišlja i dalje o Dmitriju.
Zvono je zazvonilo.
-Da li je moguće da sam propustila čitav čas?-upita se.
Izašao je profesor. Pogledao ju je razočaravajuće u neku ruku. Spustila je pogled i pokorno se izvinila.
Kazna za kašnjenje je bila pomaganje čistačicama. Ništa što ranije nije radila. Odradiće je sjutra.
"Vrati se časovima sada."- reče joj profesor, te ona odjuri.