Ošinu je rečima kao bičem, puče joj pred očima. Sav nakupljen bol koji je godinama podmuklo ćutao i lomio izlete kao usijana lava. Sve ono što je preživela od samog početka, brak sa čovekom kojeg se klonila iz straha jer ju je oduvek privlačio na neki čudan način ne priznajući samoj sebi sve do trenutka dok je nije dodirnuo. Suočena sa istinom krivila ga je zbog nagona koji je budio u njoj kao ženi, bežala godinama od sebe i njega. Zatvorena i uokvirena nepisanim pravilima bila je oduvek neko drugi jer samo kao takva mogla je živeti u sredini koja ni najmanju grešku nije opraštala. Nikolas Stefanakis je bio muškarac baš onakav kakvog je htela, nepredvidiv, divalj i svoj. Njena jedina greška je bila što nije umela, nije smela i izgubila bitku sa samom sobom a sada i sa njim. Duboko povređena i stavljena pred svršen čin sopstvenog poraza okrete se i viknu.
-Zaustavi auto! Odmah! - poslednje zrno ponosa je uzdiže iznad istine rešena da je nikada ne izgovori.
Posluša je i naglo zakoči, lice mu je bilo bledo a oči sevale. Izlete iz auta i priđe njenim vratima otvarajući ih širom, besan naže se preko nje i pritisnu kopču oslobađajući je pojasa.
-Evo...jel to želiš? - zari pogled u njene zenice.
-Da! Nisi trebao ni dolaziti, ne treba mi tvoja pomoć u spasavanju mog ugleda ili još bolje, očevog! Čemu? I onako ti je plaćeno...uzeo si nadoknadu za moju sramotu! - vikala je na sav glas.
-Muka mi je od lažnog morala koji veličate busajući se u grudi a radite ispod žita upravo ono po čemu pljujete! Svi ste isti, emotivne nakaze! - divljala je besna na sebe što je dozvolila osećanjima na volju.
-O čemu pričaš ti? Kakvo žito i emotivne nakaze? - zgranuto je gledao ne verujući šta izgovara.
Irini ga odgurnu i krenu nazad prema selu jedva hodajući u visokim potpeticama. Gledao je za njom i u trenutku mu se smrači. Polete i dočepa je za ruku okrenuvši je u deliću sekunde sa licem na milimitar od njenog.
-Gde si pošla? - zareža gledajući je skupljenih očiju.
-Pusti me...ne cimaj me kao krpenu lutku i ne iživljavaj se! Nisam šiparica sa kojom se možeš ponašati kako te volja! - uzvrati istom merom.
-Ne ideš ti nigde! Od sada ćemo drugačije...dovoljno dugo sam ti išao niz dlaku u nadi da ćeš se opametiti! - dohvati je i podiže kao pero.
-Pusti me...šta radiš?
-Radim ono što sam trebao odavno! - ubaci je na sedište i tresnu vratima.
-Ne želim nigde ići sa tobom! Zar ti nije dovoljno to što sam došla da bi se razvela? Neću da budem ni trenutka u tvojoj blizini...čuješ li? - nije odustajala.
Nikolas upali motor i krete sa nogom na gasu...prašina i kamenje se razlete ispod točkova stvarajući oblak prašine. Nije se obazirao na njene reči. Skupljenih veđa gledao je put ispred sebe. Ućutala je osetivši da kuva. Vozili su se kroz noć spuštajući se prema moru u sasvim suprotnom pravcu od kuće. Nije smela ništa pitati, nadala se da će ga bes popustiti.
Bilo je nešto posle ponoći kada su stigli ispred hotela „Agape". Procedi kroz zube.
-Izađi iz kola i čekaj me da parkiram auto.
-Šta ćemo ovde? Ne želim biti u hotelu. - tiho izgovori.
-Nisam te ništa pitao, ne zanima me šta želiš. Izađi i sačekaj.
Njihov razgovor prekide izlazak Ane. Gledala ih je zbunjeno i jedva izgovori kada je ugleda.
-Nikolas...šta se dogodilo?
