Jureći za njenim osmehom

1.

Izašla je iz škole. Časovi su joj se završili. Zapalila je cigaretu i sela na istu klupu na kojoj je sedela pre časova i ubijala vreme. Poznato društvo Ekonomske škole zaplenilo je stepenice kao i svakog dana pred početak časova, samo što su sada oni završeni. Todor ustade sa stepenica i povuče Andriju za smeđu, podužu kosu. "O'ladi brate, zajebavam se!" Povikao je na njega i gurnuo ga od sebe, dok su se drugi oko njih ceparili od smeha. Ovo je Balkan. Ljudi se ovde cepare, ubijaju od smeha ili ih nema zbog istog. "Bog te, jebem ti mater šlajeru. Nisam ja imao urasle dlake na dupetu.." Aleksa se pridržavao rukom da ne padne sa stepenica od smeha. U tome su mu se pridružili i Filip i Željko, a Mateja je nemo posmatrao njih, razjarene idiote, i odmahivao glavom.
"Ma moja baba ih je imala!" Andrija ga je povukao za ruku na dole i oborio na celi stepenik, gde je Todor tresnuo dupetom o beton. "Vidi, ti si beton." Filip ga je udario po dupetu i odmaknuo se pre nego što mu je Todor zalepio šamar. Crna kosa mu se prelivala po suncu na očima, a otkopčana bordo jakna prikazivala usku majcu na kojoj su se ocrtavali mišići. Todor je od njih jedini brinuo o sebi, trenirao je košarku i imao želju za sportskom gimnazijom, ali su njegovi roditelji izmakli njegove planove sa strane i pripisali ga večnoj papirologiji i kompjuterima. Željko sedevši do njega, odgurnuo ga je od sebe kada mu se približio njegovoj savršeno, kovrdžavoj, smeđoj kosi. "Beži pederu, dupe ti izvaljano k'o burek." Ovoga puta se i Mateja smejao. Najglasnije od svih. Parao je univerzum, kosmos, neku dalju večnost svojom glasnoćom i srećom što ima ovakve morone za prijatelje. Mučile su ga sitnice, ali tajnu života krio je od sebe. Život ne priča svoje tajne, zašto bi onda tražili njegov smisao? Smisao je mučenje ili danonoćno opijanje i uništavanje sebe poput Nastasije. Jednom će proći. Mi ćemo nestati. Čemu trud onda? Da imamo nešto sa čime se možemo zanimati ili po njihovom, bakćati u prazno. Pročistio je grlo plavokosi dečko iliti Aleksa Pantić. "Rek'o onaj iz veronauke da će da dođe Isus. Šta biste ga vi upitali?"
Potapša ga Filip po ramenu. "Đes filozofu bio do sad, čekala te filozofska gimnazija!" Prasnuli su u ponovni nalet smeha. Željko je bacio opušak cigarete na pod i zgazio ga patikom. "Nek' mi da neke pare ovde, poskupele su cigarete." Bulaznili su mnogi, šarali priče po zidovima Ekonomske škole. Ovo društvo nije bilo loše. Nisu oni bili loši momci. Klanjali su im se, izbegavali ih, plašili ih se, suprostavljali a onda nadrljali. Ogovaranje nije bio njihov fazon. Nisu se razmetali, hvalili, tukli ili privlačili pažnju. A opet su vladali hodnicima i stepenicama ispred ulaza škole. Suve priče iz vlažnih usta su lebdele vazduhom, samo najgore o njima i čiste laži. Mateju Mihajlovića i njegovo društvo dečije igre nisu zanimale. Sasvim im je svejedno šta će ko reći, dok god im ne smeju to reći u lice. Pokazuju jadnost, razotkrivaju kojekakve budalaštine i posle im đavo kriv kada ovom društvu to popizdi. Da, Željko i Filip puše. Da, Todor nije imao duge veze. Da, Aleksa i Andrija se opijaju svaku drugu noć. Da, Mateja ne ume pokazivati osećanja. Dolazi haos sa imenom i prezimenom, skup svih njihovih najgorih i najboljih osobina, crnokosa devojka sa sitnim pegicama oko nosa i jastukom uplakanim od suza. Nastasija Đurđević. Klupa bivaše samo njena. Zelenilo i plavetnilo oko nje u njenim očima bivaše samo crno i belo. Život vladaše monotonošću. Vreme teče kroz puste otoke. Rasina je promenila boju, grad ukaljao ime, ljudi preuzeli osobnost đubreta. Neživo dobilo je osećanja. Živo dobilo je osobnost statua. Ali i to je neživo! Što znači da je živo ipak neživo? Onda i ima osećanja! Nema. Ljudi ih danas nemaju.
Vatra gorela je u njoj. Zmaj čuvao je njeno srce. Trnje palo je pod sečivo. Postalo je buket! Ali kako tako nešto divlje bivaše ukroćeno?! Čuvalo je žar i otrov u sebi. Trnje je skinuto, ali žile u ružama ostaju. Zakašljala se od prevelikog udisaja dima cigareta. Zagledala se u daljinu. U pozadini iz svlačionice u sali čula se glasna muzika, prepoznatljiva pesma Coby-a "Biseri iz blata". Podsetilo ju je na jučerašnju žurku. Vodka i martini ne idu zajedno. Podsetilo ju je i da se jednom živi, a da ona ne živi dovoljno. Zgazila je cveće u bašti. Ostati u jednoj prostoriji, slušati nastavnika istorije sa mislima da ne želiš ubiti ljude u učionici, ali da za to postoji mogućnost - to je mučenje. Nije ju briga i da se meteor obruši na njih. To su samo ljudi koje je viđala pet puta nedeljno, nekoliko puta u gradu i nikada u delu podsvesti gde su zaista njoj značajni. Bacila je opušak na travu i zgazila ga. Zvezda na nebu nije bilo kao ni svetla u njenoj sobi retko kada po noći. Uživala je biti sama i u samoći je jedino funkcionisala. Odlučila je otići kući, preko puta škole u sivoj zgradi, na spratu broj 5. i stanu 22. Mukotrpno ustavši sa klupe, laganim hodom i promrzlinom u plućima pored sivog dima, napustila je školsko dvorište i zelenoplavu sredinu, koja za nju bivaše siva i crna. Nije ona devojka koja se ne smeje. Naprotiv, smejala se stalno. Samo što je u duši prazna i taj smeh nije menjao njenu ravnodušnost u vezi sveta.