I nisam ljuta
Barem se nadam da nisam
jer zapravo na to ne polažem nikakvo pravo
Bože, da li je u redu da plačem dok me ne zaboli glava i onda još malo, samo još malo
uvek još malo
I kupatilo postane moje mesto, moj manastir i moj grob
Hladne pločice i suze pomažu više od svetinje
Ali ti ne znaš ništa o tome, zar ne?
Isplačem jednu pa drugu, još malo, samo još malo
i uvek još malo
Toliko mi nedostaje da dodirnem sreću, toliko sam blizu, prstima mogu skoro da je uhvatim za skute ali taman kada protegnem ruku uprkos bolovima ona se rasprši poput dima
I ja pružam ruke, obe ruke i celo telo i sve me boli ali tako sam blizu
Istegnuću se cela još malo, samo još malo
i uvek još malo
I dolaze senke, dolaze i odlaze, ušetaju u moj život da me pocete na ono što uporno zaboravljam
A ja brišem sećanja kao grafitnu olovku sa papira, velikom gumicom pokušavam i papir se polako guli i možda se pocepa ali ja hoću svega da se otarasim i čak i sada se vidi trag ali ja nastavljam i cepa se papir ali ja sam blizu još malo, samo još malo
i uvek još malo
Kako dostići blaženstvo? Spokoj?
Ko je zadužan za to?
Možda ću uspeti ako se potrudim još malo, samo još malo
uvek još malo
i onda nikad vise.
