Nastavljam da propadam, da se raspadam to te mere da sam počela da se plašim sopstvene egzistencije,
jer ako nastavim ovako šta mi garantuje da neću postati hrpa kostiju i srce koje kuca jedva, polako?
Proveri mi puls, vidi da li i dalje dišem.
Umem li da radim nešto sem da postojim u stanju propasti
i, naravno, da pišem?
Postoji li neka viša svrha ovoga života?
Šta će da mi piše na spomeniku, koje reči uklesane u kamen od strane nekoga ko je proživeo koliko i mi će da opišu moje postojanje?
"Ovde leži
propali pisac,
propali slikar,
propali čovek"
Svi smo mi u suštini propali ljudi.
Ne znam što te čudi da kad legnem šapućem jastuku moje želje...
U mraku je ionako lako biti iskren,
a sa prvim zracima jutra ptice dolete i odnesu moje šaptaje.
Oni odlete sa jastuka kroz prozor pravo na njihova krila
i u trenu ih više nema.
Kakva dilema, ako ih niko ne čuje da li su ikada bili tu?
Ja sam obično drvo u šumi istih.
I mene kad isečeš na pola znaš koliko sam stara,
ali ne možeš ni da zamisliš koje priče sam ispričala,
koje snove sanjala.
Snove koji prevazilaze granice našeg jezika,
koje ja moram da zaboravim jer inače se nikada ne bih budila.
Kako bih slatko samo tebi ponudila da preuzmeš sve što držim na plećima,
celo nebo oslikano rečima,
svaka konstalacija i plus sunce,
odraz meseca u tvojim očima.
Ako se ikada zapitaš da li sam ti pisala odgovor je uvek da.
Svesna sam toga i ja, nemoj da veruješ u suprotno.
Biće ovo sve u jednom trenu gotovo i plašim se kraja u kome nismo zajedno.
Horacije je rekao da smo svi prašina i senke,
ja mogu da posvedočim da je to istina,
ali smo i toliko više.
Ako čovek može da postoji on je takođe i pesma, zvezda, drvo u šumi.
Ako ti možeš da postojiš možeš i da budeš moja poezija.
Na kraju krajeva, ove ruke su dobre samo za pisanje dok ne dođe taj koji će da ih drži.
