Ne znam više šta očekuješ od mene.
Iskreno, šta se očekuje od cveta koji godinama vene, a opet je zadržao svoju plavu boju.
Ja bih cvetala i dalje, samo ne po datom kroju jer, vidiš, nije stvar u broju dana ili godina mog rasta. Nije stvar u nijansi mojih latica, ili pucanju mog lista.
Ja sam jedna od onih što nikada ne blistaju, što na manje od odličnog ne pristaju, a opet, daju sve od sebe da ih neko ubere.
Kada se sve oduzme, zatim sabere, kada ne želi cvećarka da me odabere i kada me ostavi u mojoj maloj bašti, tad se ja prepustim mašti i razmišljam.
Znaš li ti samo koliko je more duboko?
Koliko boja ne vidi ljudsko oko?
Koliko je teško rasti bez dodira Sunca?
Zamisli malo dete koje ne prestaje da u snu bunca,
koga progone košmari puni stvari koje je videlo dok je bilo budno,
nije li malo čudno što se sećam tačno u kom trenutku sam morala da odrastem?
Neki ožiljci nikada ne blede.
Pogledam u ljude kose sede, bele poput snega onda jednom kad je pao u novembru, zapitam se za koga su oni ostarili,
šta su u svom životu ostvarili,
kome su ostavili ono malo što su imali,
da li su ceo život davali ili samo primali,
reci mi, koliko dugo možemo da se pretvaramo da hodamo po oblacima?
Da nam nije odavno puklo tlo pod nogama,
da nisam probala da prestanem sa ovim razmišljanjem,
da se nisam trovala samim disanjem,
reci mi, molim te, da nisam samo ja.
A opet, onaj ko zna da hoda i kad nema ničega na čemu bi stajao,
taj možda razume koliko se Kain kajao dok je umirao kao životinja,
krv Avelja doveka na njegovim rukama, osuđen da živi i umre u mukama,
ako sam od nekoga nastala onda sam od njega.
Zar nije i Adam grešan? Prvobitni Božji sin.
Zar nije i Eva?
Zar nismo i mi?
Koliko je teško neke stvari zaboraviti, koliko je teže oprostiti, zamisli koliko su nam sve oduzeli oni čija imena ne izgovaramo, koje se uporno pretvaramo da ne znamo,
a koliko oni čija krv nam teče venama,
služili se lažima i ucenama i naučili nas da samo tako može u ovom svetu da se živi?
Nisu samo oni krivi, ova krv što kalja moje ruke, ne sećam se čija,
možda je i nekad bila moja,
sećam se samo da nije postojala zmija koja mi je šaptala.
Ne, sve ovo sam sama uradila. Sve što sad žanjem, ja sam posadila,
moj znoj i suze su kvasile ovu Svetu zemlju po kojoj nečasne stope hode,
moja krv umesto vode,
trovala sam se samo da bol ode, dokle ću više čekati Čudo?
Neka, kad dune vetar mene će da poljulja,
kad padne kiša mene će da zalije,
kad me pitaš zašto venem neću reći šta mi je,
moje reči su kontradikcija mojim delima,
ne znam kakva to moć daje život telima, ali se nekad osećam kao da me je preskočila.
I to je u redu, da sam drugačija možda bih sve ovo bolje sročila, ali i dalje stoji da i dalje rastem. Uprkos svemu, i dalje sam tu.
