Brzim korakom ulazim u svoju zgradu. Iako sam šetala od one proklete firme do zgrade, nisam se smirila. Čak mi se čini i da sam još ljuća nego što sam bila. On je lud! Gad prokleti! Šta on misli, ko sam ja?! On misli da ću ja tako lako uskočiti u njegov krevet. Jesam nezaposlena, ali nisam baš toliko očajna!
Doduše, da se ne lažemo, verovatno je čovek navikao da devojke na jedan njegov mig dobrovoljno uskaču u krevet! Može mu se, bogat je, a Boga mi i veoma zgodan.
Ma šta ja to pričam?! Kako takav gad može da mi bude zgodan? Gde mi je danas pamet ostala?
Udahnem duboko i psihički se pripremim da uspon stepenicama do petog sprata. Ova prokleta zgrada ni lift nema. U stvari, lažem, ima lift. Ali on skoro nikad ne radi. I tako, ne preostaje mi ništa drugo nego stepenice. Krećem da se penjem i slušam zvuk svojih štikli kako odzvanjaju svakim korakom koji napravim. Taj zvuk me polako umiruje i kada stignem do stana moje porodice, potpuno sam smirena. Otključam vrata i uđem u stan. Iz kuhinje čujem zvuk miksera i radia i nasmejem se.
Moja mama, Marija je žena u srednjim četrdesetim, uvek lepa, doterana i ljubazna. Moj tata, Dejan je umro pre nego što sam se ja rodila i nikad ga nisam upoznala, ali sam videla slike i svi koji su poznavali mog tatu kažu da mnogo ličim na mog tatu, i po izgledu, a i po karakteru. Moja mama kaže da sam ja njegova ženska kopija.
Skinem cipele i ostavim ih u hodniku, a onda se polako, na prstima ušunjam u kuhinju. Mikser radi i Marija me uopšte ne primećuje. Stojim tako i gledam je kako dodaje sastojke u činiju i peva. Moja mama ima prelep glas i obožava da peva. Zapravo, ona je trebala da bude pevačica. Čak je jedno vreme tokom devedesetih bila u nekom bendu. E, onda je upoznala mog tatu, zaljubila se i ostala trudna. Zbog toga je morala da privremeno napusti bend. Ali, onda se moj tata razboleo i umro, a ona je ostala sama sa mnom. Nažalost, nikada više se nije vratila pevanju.
Ali, kako ona kaže, srećna je što ima mene i što sam ja nasledila njen glas. Kaže kako je to jedino što sam nasledila od nje. Ali mi ipak ne da da se bavim pevanjem. Zbog nje sam i upisala medicinsku, jer je ona želela da imam nešto sigurno čime se mogu baviti osim pevanja.
Marija je takođe nezaposlena, ali radi. Pravi kolače i torte po narudžbini Ja povremeno radim kao šminkerka i šijem haljine i drugu odeću po meri. Konačno isključuje mikser i okreće se.
- Hvala Bogu da si me primetila. Ukočih se živa koliko stojim ovde. - kažem smejući se.
- Ludo jedna, uplašila si me! Kako je bilo na razgovoru? - kaže i zagrli me.
- Ma ne pitaj me ništa. Nego, je l' ti treba pomoć? - kažem kad me konačno pusti da dišem kao čovek. Ozbiljno, njeni zagrljaji mogu rebra da vam polome za čas posla.
- Sine, sam te Bog poslao! Nemam pojma kako sve da stignem! - kaže uzdišući.
-Ne brini, stići ćemo sve. Evo, samo da se presvučem i dolazim da ti pomognem. - kažem joj.
- Važi, sine! - čujem je, ali sam već u sobi. Na brzinu svlačim košulju i suknju i ostajem u belom donjem vešu. Pogled mi padne na moj odraz u velikom ogledalu na vratima ormara.
Znam i sama da ja nisam mršava. Imam poprilično velike grudi i ne baš tako ravan stomak. Mada mi se čini da sam možda malo smršala. Iskreno, više me nije briga šta ljudi pričaju o meni, bitno mi je da sam ja zadovoljna svojim izgledom.
Navlačim lepršavu letnju haljinu na cvetiće, a kosu ostavim u punđi kako je i bila. Nemam snage da je držm puštenu po ovolikoj vrućini.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
