Vrag sa aureolom

1.

Jesi li bolesna?- gospodin koji je bio sve osim gospodina me upitao s nekom hladnoćom u glasu. Srce mi je zadrhtalo? Jesam li bila bolesna? Kako sam ja to trebala znati, ako su me doveli k njemu?

Da. Znala sam da će biti baš ovako kako je sada. Ovako.

Ne znam.- odvratila sam ne trudeći se izgledati zainteresiranom za razgovor. Jesam li bila bolesna?

Moja tuga rasla je sa pogledom na tu njegovu mrtvu sobu, prljavih, sivkastih zidova. Naslonjač od kestenjaste kože je popucao od silne depresije koju su bijedni ljudi istresali tom mrzovoljnom, starom psihijatru u grlo (valjda mu je od toga rastao trbuh) i već nakon prvih pet minuta razgovora sam se pitala je li on zaista bio doktor, ili je bio neki prevarant sa lažnom diplomom, djelomično zamaskiran u nekoga tko je u stanju pomoći. Tada su mi se po glavi valjale svakakve čudne i one malo manje čudne misli. Pitala sam se ima li taj usporeni čovjek obitelj, je li ikada ćutio bol, ili pak sreću? Tupo me je promatrao pokušavajući skriti hladnoću iza okruglih staklenih naočala. Je li ljubav bila bolest? 

Tvoja majka mi je rekla da si joj ti, mlada damo, rekla da si bolesna.- puhnuo mi je u lice približivši se preko stola- Ali, meni ne želiš reći. Hajde reci, reci mi jesi li bolesna?

Ostala sam zapanjena. On je igrao prljavo, kao i moja mama. Nije mu to trebala reći. Spustila sam pogled na pokidane traperice i uzdahnula.

Tako su mi drugi rekli. Da sam bolesna.- prijezirno sam ga pogledala. Na bijelom mantilu su se ocrtavale sve psovke koje su plavi ljudi uputili baš njemu nakon što bi izišli iz ordinacije pune plijesni. Sve je mirisalo na starost i samoću, a to zasigurno nije pomagalo osobama kao što sam ja- Jeste li razmišljali o tome da ove zidove obojite u neku drugu boju? Nešto veselije?

U desnom kutu suhih usana nadzirao se smješak. Bore su se malo istaknule, a oči su mu napokon zasijale.

Ti znači, zaista znaš razlikovati sumorno od veselog?- zavrtio je glavom dok je šarao po bilježnici. Olovka mu je bila izgrižena, a ja sam mrzila ljude koji grizu olovke- Što je ovo?

Okrenuo je bilježnicu prema meni, ali se nisam mogla koncentrirati. Sve o čemu sam razmišljala bila je njegova olovka i razlika veselog i sumornog. Zapravo, mislim da nisam znala razliku. Stisnula sam oči. Jesam li bolesna?

Otvorila sam oči i pomno promotrila komad papira sa nekakvim krivuljama po njemu. Nisam razumjela. Jednostavno nisam. I nisam vidjela ništa.

To je jednostavno ništa.- rekla sam pomalo bijesno- Da ja Vas pitam što je to, što biste mi rekli? Vjerojatno ne biste ni vi znali. To ste i šarali- upravo ništa. A samo ste željeli vidjeti dokle seže moja mašta. Moram vas razočarati- suviše sam realna.

Naborao je čelo. Zbunila sam ga i bila sam ponosna sama na sebe. Pogledao je natrag u bilježnicu i uzdahnuo. Mislila sam da će me isprašiti, ali je bio veoma smiren. Ja sam stezala šake ispod stola razmišljajući o sumornom i veselom, ostavljajući sitne dijelove svoje tuge na tim ružnim, vlažnim zidovima. Stezala sam šake razmišljajući o mami. Izdala me je.

U pravu si, Lava. Zapravo nisam ni o čemu razmišljao dok sam ovo šarao.- rekao je i onda se tajanstveno nasmijao- Ali, nisam mislio da si umislila nešto, bilo što. Samo sam te pitao jesi li bolesna, sjećaš se?

Poigravao se sa mnom. Shvatila sam to odmah. Taj stari ljigavac je izvlačio novac poigravajući se sa mladim osobama koje se nisu osjećale dobro iz xy razloga. Stvar je bila u tome što smo u stvari svi mi znali zbog čega se ne osjećamo dobro duboko u sebi, samo si to nismo željeli priznati. Neki razlozi su nekada jednostavno bile činjenice koje nitko ne može promijeniti, kao što nakon ljeta dolazi jesen. To nitko nije mogao promijeniti. A mnogi su bili tužni. 

Mislim da nisam više.- rekla sam sarkastično- Zaista, već mi je bolje od razgovora s Vama, gospodine.

Zašto me ne zoveš Mirko?- upitao me i složio neku suhonjavu facu. Taj starac koji je imao jako, jako, jako arogantan nastup počinjao mi je sve više ličiti na nekog usamljenog usidjelicu, koji ustvari i sam treba pomoć, kako sam i pretpostavila.

Polizala sam usne.

Mene su učili da je starije pristojno persirati.- rekla sam i pogledala ga točno u oči. Preda mnom je stajao neprijatelj. Zidovi su se spremali progutati nas oboje. Spremala sam se obraniti, bez obzira na sve. Moja mama je stajala ispred.

Ako su ti prijatelji ne moraš im persirati.- rekao je i sklopio ruke- Nego, u koju bi boju ti prebojala zidove?

Skupila sam usnice. Ponovno ono o veselom i sumornom? Prozor je gledao na dugu, široku ulicu. Bilo mi je žao što je prometna jer mi se dopao ovaj dio grada. U zraku ste mogli osjetiti miris nostalgije, a stabla su se savijala pod težinom gustih oblaka. Kasno ljeto je nekada prekrasno. 

U crnu.- rekla sam ni ne pogledavši ga. Pažnju mi je zaokupirao kesten kojemu je krošnja bila na pola zlatna, a na pola zelena. Kao mala sam voljela gledati lišće kako opada. Žuta i narančasta su tople boje, a jesen je hladnija od ljeta, kada je sve zeleno? Zelena je hladna boja?

Misliš da je crna vesela boja?- upitao me pomalo iznenađeno. Malo sam otresla nabore na svojoj širokoj majici. Voljela sam nositi očeve stvari.

Ne mislim.- rekla sam tiho- Ali, sada bi mi ta boja odgovarala. Duboko more; kada gledate duboko more, djeluje li crno? I ako skočite, tko zna što vas vreba dolje, ispod. Zamislite li da su zidovi crni, što osjećate? Zamislite da je čitava prostorija crna.

Grizao je olovku.

Misliš li da bi se tada bojala?- zjenice su mu se proširile- Mislim, ako bi sve bilo crno? Poput beskrajne tame, koja će te pojesti, oteti?

Oteo mi se smijeh.

Ne.- rekla sam osjećajući da mi suze naviru na oči- To je plod Vaše mašte. Kada upalite svjetlo to su samo zidovi, zidovi premazani crnom bojom. Ali, crna je nekako spokojna.