Krećemo!

Dva dinara, druže!

Gledam ka blizancima koji sede sa Jekom i Milkicom i dele buksnu, jebo te, nešto ih ne raspoznajem ko je ko! Ninočka nešto pušta Janka da joj cvrkuće na uvo, a ona se kikoće...
Držim još pola flaše votke u ruci, medju prstima mi dogoreva cigareta i prosto se pitam, zašto je mene buksna zaobišla.

Ne želim više ni trezveno da razmišljam, a ne bih ni da pravim sranja, za toliko sam svesna, pa samo navrnem onaj ostatak vatrene vode sebi u gušu.
Kod Jovana je druga flaša, ostalo je još za dva prsta, ali on me gleda trezveno, procenjuje i meri moju reakciju... Nije pijan, sigurno nije ni pio, znajući sa kojim elanom ću istrisati sadržaj u sebe.

Preplićem jezikom, pa se kao, ispravim, ali nastavljam gde sam stala...
Nešto mu pričam, mislim bar da pričam, otvaram usta, ne čujem svoj glas.
Sama sam na svetu, potpuno sama, što u svojim mislima, što sada, na javi, jer sedim nedaleko od njih, a opet dovoljno daleko, jer ne čujem šta govore, a vidim da se smeju.
Pored njih sam, a nisam...
Kući sam i razbijam sve po stanu, bacam skupu lampu koju smo za veridbu dobili, lomeći prozor u dnevnoj sobi, uzimam Pedju, za vrat ga stiskam, nabijam mu nokte u grkljan i šutiram kolenom u jaja, želeći da ga onesposobim čak i za pišanje, majku mu jebem!

Šutiram ga dok na podu leži, sasipajući sav svoj bes u njegov stomak koji se pod mojom nogom grči...

Udaram ga, ni sama više ne gledam gde i kako, ali ga udaram, osećam toplinu koja mi se razliva telom, osećam oslobodjenje, osećam mir...

Samo blagi dlan na mom ramenu, tera me da se cimnem i u trenu vidim da sam i dalje na istom mestu, na poljani koja se koristi za piknik, grlim flašu vodke i polako se ljuljuškam

-Da mi je znati šta je donelo taj blaženi izraz lica...
-Jocko moj, ostvarila sam mračnu fantaziju sebi u mislima...- odgovorih Jovanu, ne znajući koliko je u opšte on upućen u moj fijasko

-Nisi mi rekla, zašto si otišla od njega?

Znači, nema pojma o mom fijasku... Divno! Još jedna mentalna zabeleška! Ne proživljavaj više prošlost!

-Varao me je! Mnogo me je varao. Lagao. Zavlačio. Sjebao.

-Bolje što si saznala na vreme. Zamisli da si saznala kada su došla deca?
-Ubila bih ga!
-Znam da bi!
-Raznizala sam se, zar ne?
-Više od toga! Hajde, mala, vodim te na spavanje...

Nisam hodala.
Letela sam.
Plovila.
Plutala.

Ovo mi se nikad nije desilo da se ovoliko uništim, da mora neko da me nosi kući.

Budjenje je pored teške glavobolje donelo i užasno iritantan smeh zbog slika nastalih minijaturnom kamerom Jovanovog mobilnog. Prvi dečko u "selo s mobilan s kameru!" Brdo mojih pikselizovanih slika.

-Koliko te je sjebao?
-Dovoljno za duže vreme!- odgovorila sam Jovanu tačno znajići šta me je pitao.

Spominjao je Pedju sa kojim sam pobogu skoro bila u braku! Šest godina veze, od toga više od dve živeli zajedno!

-Onda ti opraštam!
-Šta?
-Bljuvanje po meni!

Smejala sam se, iako me glava bolela strašno. Jedino Vinki nije bilo smešno.

Gledala me je podozrivo, znajući da ovo sigurno nisam ja.

I nisam bila, kada se razmisli malo bolje. Nisam ja.
Ja sam bila dobro dete, dobar djak, dobar student. Nisam razuzdana banda kao što se već dva dana ponašam.
Dva dana smo ovde, već bruji selo, kao tajfun da je prošao.
I oni me ne prepoznaju.
Ne prepoznajem ni samu sebe!

-Baba, sutra idemo. Ne brini!
-Kuda?
-Dalje.
-Zašto?
-Jer sam svojim prijateljicama usrala odmor koji je bio planiran. Jer im dugujem toliko...
-Onda se oduži!- reče i pruži mi kovertu novca.