Krećemo!

Dobar dan, drugari

Pogledom prelazim preko perona, u nadi da ću makar Ninočku da vidim, ako ne mogu da spazim Milkicu. Jelena je još uvek komirana, sedi na mom koferu, jer zaboga, ona sve svoje sobom nosi...u rancu!
Zato ja moram da teglim i peglu i fen. Samo što nemam motokultivator mini pakovanja, japanski dizajn, da spakujem u kofer od tričavih pedeset litra.
Srećom, moja jadna majčica se ponudila da mi pomogne, jerbo kad je pakovanje stvari u pitanju, ja sam totalno nesposobna. Zato i teglim peglu. Za slučaj da pronadjemo neki šteker, da opeglamo stvari...
Dan ranije, Jecka je stigla iz Prokuplja u Niš. Zato je smaknuta tona cigareta i iza sebe ostavile smo brdo opušaka na mojoj terasi, zato je otišlo samo pola flaše vina... Zato što nismo imale pametnijeg posla...
Milkica na žalost nije mogla da dodje do mene, tako da je zajedno sa Ninočkom doputovala iz Knjaževca. Pravo na glavnu autobusku stanicu i sada ne mogu da ih nadjem...

Karakteristika svake od nas je upravo naša visina. Sve smo niske, Bogom dane da se izgubimo u gužvi... Svaka od nas dovoljno glasna, da se bar tako prepoznajemo...
Milkica je jezičara. Klasična. Student anglistike, elokventna poput nekog politikologa.
Ninočka, druga priča. Malo priča puno kaže... Praktičar, ne samo teortičar... Budući lekar
Jelena, uspavana lepotica, hemičar

Ja, Una, Unika, jedinstvena... Biolog, u pokušaju!

-Jebem ti jadranke! Zar nisi mogla na žardinjeru da se popneš!- čujem Milkicin glas iza sebe o tek onda shvatim, za mesec dana kako smo se zadnji put videle, nešto se sa njome desilo... Ne bih je prepoznala i da sam je videla.
Stajala je preda mnom bleda i blago mršavija nego li inače, ali sa posebnim sjajem u očima. Delovala je ... Srećno?
-Vidiš, tebi ni stajsko djubrivo nije pomoglo da porasteš, ne pomaže ni meni žardinjera da me vidiš!

-Promenila si boju kose!- konstatovala je
-Smršala si, mnogo!- ukorila sam je

Lujke, peron petnaest, brzo!
-Zar nije sedamnaest?- pitala je bunovna Jelena, ali ko je još nju shvatao za ozbiljno. Tek je mamurluk krenuo da je popušta, ali nije bio znak da je na stopostotnom moždanom kapacitetu...

Užurbanim koracima, krenule ka peronu, prateći vodju nam puta, ćutologa našeg...
Perin petnaest, peron petnaest i beli autobus...

-Karte na uvid, devojčice drage, spremite se, Italija nas čeka!

Italija, obećale smo, prvom prilikom vratićemo se tamo, da ponovo stanem u fontanu, da Ninočka poljubi kip, Jelena se u Frančeska zaljubi i odljubi, Milkica u Veneciji padne u kanal.
Rešile smo da sva naša iskustva dobrano ponovimo, znajući da nakon ove godine, za nas više ne postoji tako bezbrižno vreme...

-Imam pivo!- konstatovala je Milkica onog trenutka kada smo našle svoja mesta. Dva i dva, sa obe strane prolaza...

I'll like to move it, move it, I'll like to move it, movr it, I'll like to move It!

Petnaest minuta smo čekale da se ukrca i poslednji putnik, te od drugog vozača dobismo obaveštenje...

-Hvala što putujete sa nama!- reče na kraju, a ja naguram slušalice u uši i odvalim muziku do ktaja....

-Una? Una? Unika!!! Hajde, piš puš pauza!

Ko je rekao piš puš pauza? Ko je sponenuo puš?- kao poparena poskočila sam sa sedišta, te glavom udarila u prozor.
Ni manje ni više, nego smo stali na nekoj pedesetorazrednoj benzinskoj pumpi da vozač natoči vodu, a mi zapušimo čučavac.
Red je bio ogromana, a šuma u blizini...

Nisu ni naša dupeta zlatna- javila se Jelena, napokon podignutog sistema i povukla me za ruku. Ja povukla Ninočku, Ninočka Milkicu i tako kao vozić, krenusmo ka žbunju i drveću, da nadjubrimo zemljište. ..