Hajde da se cimamo.
Da pišemo do kasno,
da se dogovaramo da izađemo,
pa posle da te ispalim,
jer sam toliko bila nervozna,
a ti si prešao kilometre da me vidiš.
Hajde da se smejemo.
Da me nerviraš svojom rečenicom
"Još si dete",
da se ljutiš jer sam zakasnila,
a zapravo si srećan što me vidiš.
Hadje da čekamo.
Da niko od nas ne pravi prvi korak,
da me to izliđuje,
da me činiš nervoznom i zbunjenom,
jer mislim da mi daješ lažnu nadu,
a zapravo i sam goriš u sebi i nervozan si,
jer misliš da se igram sa tobom,
da ti se u glavi vrti rečenica
"Žensko je to, igra se"
Hajde da ćutimo.
Da niko ne kaže "volim te",
da nam jedina prisnost bude zagrljaj,
da se gledamo u oči
i čekamo korak onog drugog,
a onda nas prekine moj telefon.
Hajde da se stidimo.
Da crvenim kada mi udeliš kompliment,
da skloniš pogled u stranu kada ti laskam.
Da kada me drugi spomenu,
zamisliš se i setiš se našeg
poslednjeg izlaska,
kako si me zaštitio,
a onda se slatko nasmeješ,
jer si svestan da si to uradio mahinalno.
Hajde da uživamo.
Da se poljubimo nakon dosta meseci cimanja.
Da se vozimo do kasno u noć,
pričamo, svađamo, da se krijemo po zgradama,
jer moji ne znaju da si ušao u moj život,
da pijemo pivo u tvojim kolima
i slušamo narodnjake.
Hajde da ne žurimo.
Da damo vremenu da stvori ljubav.
Hajde sa stvorimo priču.
Samo ti i ja.
