Između ljubavi i osvete 🔛

XVI DEO / PRIJATELJ

- I dalje ne mogu da verujem da ipak nisi pristala da se udaš za mene - rekao je Adrian dok je pio kafu, gutljaj po gutljaj.

- Veoma si mi drag kao prijatelj Adriane - objasnila je Monika. - Mislim da se nakon Leonarda više nikada neću udati.

- Nemoj tako da pričaš. - Spustio je svoje šake na njene. - Ti si veoma lepa žena. Izgledaš bolje nego ikad, treba da pružiš šansu nekome. Iako bih voleo da sam to ja, biće mi svakako drago ako je pružiš i nekom drugom muškarcu.

Monika je uzdahnula. - Ljubav me više ne interesuje... Sada mi je moja ćerka najbitnija.

- Ali Monika prošlo je sedam godina i...

- Ne insistiraj Adriane. - Prekinula ga je. - Ja sam samo jednom volela jako i neću nikada više...

- Ti si svakako jedna veoma hrabra žena Monika. Nemaš pojma koliko ti se divim. - Pomazio ju je palcem po površini ruke. - Ostala si bez ičega i sama si se izborila za svoju ćerku i sebe.

- Za većinu si ti zaslužan. - Blago mu se nasmešila. - Pomogao si mi da nađem dobar posao. Ti si mnogo dobar čovek Adriane i svaki dan zahvaljujem Bogu što mi te je poslao.

- Za tebe bih sve učinio. - Stisnuo joj je šake. - Leonardo je...

Izvukla je svoje ruke iz njegovih. Namrštila se. - Rekla sam ti da ga ne spominješ. Ne želim ni ime da mu čujem.

- U redu, izvini. Menjamo temu. - Uozbiljio se. - Je l' si posetila oca?

- Jesam, juče. I dalje ne mogu da verujem da ga je dotični ostavio u zatvoru. Ostalo mu je još trinaest godina. - Rekla je napeto. - Bolestan je Adriane, ne znam da li će izdržati.

- Hoće Monika, razmišljaj pozitivno.

- Znaš... - Zagledala se u jednu tačku. - Nekada pomislim da je moj tata dobio ono što je zaslužio. On i moja majka su ceo život bili samoživi, nikada nisu marili za mene ili Diega. - Trgnula se i pogledala u Adriana. -  I ona je brzo našla drugog bogataša i otišla. Rekla je da ne želi da me vidi zato što sam ja kriva za smrt svog brata jer sam se udala za Leonarda, ali ona je ustvari samo tražila izgovor da me se reši.

- Nemoj tako da pričaš... - Pokušao je Adrian da je uteši ali bezuspešno. Primetio je da suzdržava suze. Duša mu se cepala zbog žene ispred sebe. Bila je tako krhka i u isto vreme tako jaka. Zaslužila je nakon svega da je neko voli i da se iskreno brine o njoj jer je ona bila ta koja je ceo život brinula o drugima. I bilo mu je krivo što mu nije pružila šansu, ali svakako je bio zadovoljan njenim prijateljstvom.

- Moram da idem Adriane. - Pogledala je u sat na ruci. - Pošto sam ranije završila sa poslom, imam vremena da svratim kod brata na groblje.

Ustala je i zagrlila ga je brzo. Adrian je želeo da taj zagrljaj potraje duže, jer je bila tako nežna.

- Gde je Mia? - Upitao je Adrian.

- Sa dadiljom je. Večeras je vodim na neku dečiju predstavu. Vidimo se. - Poljubila ga je u obraz.

Krenula je i zastala kada je razmislila. - Mogao si sa nama ako nemaš ništa u planu večeras?

Adrian se nasmejao od uveta do uveta. - Nemam.

Monika mu je klimnula glavom uz osmeh. - Vidimo se večeras onda.

***

Monika je spustila cveće na Diegov grob i čučnula pored njegove slike.

- Nisi ni svestan koliko mi nedostaješ. - Svaki dan mi sve teže pada što nisi pored mene. Znaš... - Pomazila je sliku. - Često zamišljam kako bi Mii sada kupovao igračke, kako bi je vodio u park i bio najbolji ujak na svetu.