Između ljubavi i osvete 🔛

XVII DEO / PRAVA ODLUKA

Monika je posmatrala svoju ćerku kako oduševljeno gleda predstavu. Bilo joj je puno srce zbog njene sreće. Pogledala je u Adriana koji je isto sa zanimanjem posmatrao šta se dešava na pozornici. Ali i pored svega, njeno srce je bilo ispunjeno tugom. Iako joj je Leonardo naneo mnogo boli, imao je pravo da zna da je Mia njegova ćerka. Svako ima pravo da zna istinu. Želela je da njena duša bude čista. I sama je prva mrzela laži.

Duboko je uzdahnula i pomazila svoju ćerku po kosici. U ovom slučaju je ćerka ličila na nju pa zato Leonardo nije ništa posumnjao.

- Šta nije u redu?

Osetila je Adrianov šapat na svom uvetu. Nije ga videla da se naginje ka njoj, zato što je bila zamišljena.

Krenula je da mu odgovori na pitanje, ali joj je ponestalo glasa. Otvorila je i zatvorila usta nekoliko puta. Znala je šta je ispravno i to će i uraditi.

- Razmišljam o tome kako Leonardo ima pravo da zna da je Mia njegova ćerka...

- Ali ostavio te je.. I nema...

- Znam - prekinula ga je Monika. - Ostavio je mene, ali toliko ga poznajem da znam da ne bi i Miu... Da je znao da sam trudna, ne verujem da bi otišao. - Završila je dok je zamišljeno posmatrala svoju ćerku.

Adrian je uzdahnuo i klonuo u stolicu. Oboje su nastavili da posmatraju predstavu ispred sebe, a zapravo su mislima bili na drugom mestu.

Pola sata kasnije predstava se završila i njih troje su laganim koracima koračali ulicama Madrida.

- Mama, hladno mi je... - rekla je Mia.

Monika je čučnula ispred nje i dunula joj topli vazduh u šakice da ih ugreje. Dete ju je gledalo sa osmehom.

- Stižemo kući za pet minuta, izdržaćeš mamino?

Devojčica je klimnula glavom i zagrlila Moniku.

- Da li imaš broj od Leonarda? - Pogleda je Adriana dok je dizala devojčicu u naručje. - Kako da dođem do njega? - Pogledala ga je molećivo. - Moram što pre... dok ne ode. Pomozi mi Adriane.

Adrian je stavio ruke u džepove i uzdahnuo. Pogledao je mrzovoljno levo, desno a onda Moniku. Klimnuo je glavom.

- Mislim da znaš i sama gde je...

Monika je razmišljala nekoliko sekundi, a onda joj je sinula jedna ideja. Pogledali su se u oči i Adrian je bez reči ispružio ruke, da bi mu Monika dala Miu.

- Nadam se da ćeš uspeti, pre nego što ode...

Monika je poljubila Miu u čelo. - Mia, Adrian će te odvesti kući. - A onda joj je poljubila obe šake. - Mama će doći vrlo brzo. Važi?

Malena je klimnula glavom i zagrlila Moniku.

Monika je uputila Adrianu pogled pun zahvalnosti, a onda je uhvatila sebe kako se okreće od njih i počinje da trči. Morala je ovo da uradi za svoju ćerku. I Leonarda. I jedno i drugo zaslužuju da znaju jedno za drugo. Trčala je brzo koliko je noge nose, dok joj je srce lupalo jako u grudima. Mora biti tamo. Mora... Toliko ga je valjda poznavala.

Nekoliko minuta kasnije je stala ispred groblja. Naslonila se rukama na kolena da dođe sebi i da smiri disanje. A onda ga je ugledala... Osetila je da joj srce još jače lupa, ali ovaj put ne od trčanja. Mrzela je sebe zato što je nakon toliko godina i dalje bila slaba na njega. Trgnula se iz transa kada je videla da je rukom dao taksisti znak da stane. Nije čekala više ni sekundu nego je potrčala ka taksiju. Videla je da ulazi ubrzo u taksi. Morala je da ga stigne. Potrčala je još brže. I kada je prišla taksiju, krenuo je. Ali je odlučila da ne odustane, već je potrčala pored i počela da lupa na prozor. Taksita je međutim dao gas i ona je ostala iza da stoji.