Kralj Mafije 🔚

19

Nakon što smo sutra završili sve sastanke Karla i ja smo se uputili prema kući. Ni ona ni ja nismo progovorili ništa od jučer, samo ono što smo morali. Čak ni dok smo u avionu. Siguran sam da se još boji ići njime, ali ne želi biti blizu mene. Sam sam kriv za to, zaslužio sam sve ovo što radi, zaslužio sam svaku izgovorenu riječ. Ne mogu zamisliti da je takvo nešto netko radi mojoj sestri, kćeri što sam ja njoj.
Nažalost vidio sam kako mojoj mami to moj otac, a nisam mogao ništa napraviti. Nisam je mogao zaštiti. Da mogu sve bih promijenio, ali ne mogu.

Ubrzo smo stigli, Karla je bez ijedne riječi izašla van i uputila se prema autu. Boli me ovo, ali je nju je bolilo više. Izgleda da je ovo vrhunac, jer je pukla. Nakon 15 minuta vožnju u tišini, stigli smo kući.

"Nemoj dizat panika ako me ne nađeš, ne želim spavati s tobom." Kaže te ode odmah na kat, da ni ne stignem reagirati.

"Viski?" Od nekud se stvori Diego.

"Idemo u ured?" Kažem i uzmem mu viski iz ruke, te mu sve ispričam.

"Napravio si joj pakao od života, cura koja je trebala uživati u životu je dobila pakao od života."

"Znam."

"Ne znam šta možeš napraviti da ti oprosti, jer ono što si ti radio je van svake granica."

"Znam, svjestan sam toga. Postoji samo jedna stvar."

"Koja?" Upita me zbunjeno.

"Vidjet ćeš." Kažem i otpijem viski.

Jutro kao i svako drugo, nema razlike. Osim što sam počela nešto osjećati prema Stefanu. Ne želim da njega volim, on mi je napravio pakao od života. Nakon što se istuširam, spustim se dolje. Ugledam njega, vidi se da je neispavan i umoran. Ne može mu biti gore nego meni, ali mi ga opet s druge strane žao vidjet ga takvog. Karla glupačo njemu nije bilo žao tebe maltretirati, tući i silovati.

"Kad pojedeš dođi u ured." Kaže i ode. Nikad prije nije otišao. Uvijek je sačekao da ja pojedem. Ma nije me ni pogledao u oči. Imam neki čudan osjećaj. Nešto je sigurno smislio. Nakon što sam pojela uputim se u Stefanov ured.

"Izvoliš? Daje mi neki papir, a meni ništa nije jasno.

"Šta je to?" Niti ne pogledam u papir.

"Zahtjev za razvod, ja sam već potpisao. Potpiši i slobodna si." Govori, a ja imam osjećaj kao da mi je netko zabio nož u srce.

"Dolazim." Tek sad shvatim da je telefonirao.

"Možeš nastaviti da radiš za mene i ne moraš. Tvoj izbor, bit će kako želiš. Dobit ćeš preporuke, mogu ti naći i novi posao ako želiš. Dobit ćeš pola moje imovine, kao i stan ako želiš. Sad si slobodna, ne želim da više budeš tužna i plačeš zbog mene. Znam što sam ti radio, sam sebi se gadim. Nadam se da ćeš mi jednog dana moći oprostiti jer ja sam sebi neću. Netko će te od dečkiju odvesti. Želim ti sve najbolje, ja moram ići. Predat ću papire što prije." Govori i tek kad me sad pogledao. Vidim da su mu krvave oči od plakanja. Primakne mi se i primi me za vrat, poljubi me u čelu te se zadrži nekoliko trenutaka i ode bez ijedne riječi.

Polako sjednem jer još nisam svjesna što se desilo. Želim li se razvesti? Pa sigurno da mi je prije par mjeseci to ponudio bilo bi definitvno da, sad je više ne nego da. Hoću li naći boljeg? Pa moguće, ali nitko me neće bolje čuvati od Stefana. Gledam u onaj papir i stvarno je potpisao, još samo fali moj potpis. Neodlučna sam ne znam šta da radim. Uzmem taj papir i presavijen ga i ponesem sa sobom, zaputim se u sobu. Spakiram jedan kofer te krenem vanka.

"Pozovi mi taksi." Kažem Denisu.

"Rekao je da te mi odvezemo." Pogleda me milo.

"Molim te ne otežavaj mi." Kažem mu. Sve mi ovo teško pada, iako sam to prije htjela.

"Momci možete ići ja ću je odvesti." Okrenem se i ugledam Lorenza.

"Lorenzo molim te." Pogledam ga molićavo.

"Ajde upadaj." Govori dok mi uzima kofer i stavlja u gepek. Samo izdahnem i sjednem na suvozačevo mjesto.

"Znači gotovo je?" Upita me dok me pogleda pa vrati pogled na cestu. Samo slegnem ramenima.

"Kaje se, zbog svega." Napomeni mi.

"Znam, samo ja ne mogu." Kažem iskreno.

"Ko zna, možda jednom kad prođe vrijeme." Kaže te zaustavi auto i izvadi kofer dok ja izađem.

"Ako šta trebaš, u bilo koje doba dana i noći. Nazovi me i odmah dolazim. Imaš upisan moj broj u mobitel, kao i od svih nas." Govori i vidim da i on jedva suzdržava suze. On koji nikad ne pokazuje emocije, kao ni Stefan. Samo me zagrli.

"Ako šta trebaš odmah me nazovi." Kaže te uđe u auto i ode, dok ja ostajem gledati za njim.

Duboko udahnem i izdahnem jer znam da će me Tea izrešetati. Srećom pa su ulazna vrata bila otvorena te se uputim na 3 kat. Nakon šta dođem počne mi se ruke znojiti, ali treba mi ona. Ona je moj glas razuma. Jedva skupim hrabrosti da pozvonim. Nakon nekoliko trenutaka čujem korake

"Karla?" Izbezumi se i razgoliči oči kad me ugleda. Ja počnem plakati, a ona me samo povuče sebi u zagrljaj.

"Živa si." Govori dok i ona plače.

"Hajde idemo unutra nećemo tu stajati." Povuče me unutra dok kofer ostavlja u hodniku.

"Gdje su bila? Šta se desilo? Znaš koliko sam puta išla na policiju? Jel to veze ima s onim mafijašom? Ima zar ne?" Čim sam sjela počela me rešetati pitanjima.

"Smiri se, sve ću ti ispričati." Počnem sve da joj pričam od trenutka kad je prvi put došao u kafić, do trenutka kad mi je rekao da sam slobodna.

"Ja... ne znam šta da kažem." Govori dok joj suze klize.

"Ne znam šta da radim." Kažem i izvučem zahtjev za razvod.

"Karla ne budi luda, ovo ti je jedina prilika. Drugu nećeš dobiti. Potpiši taj razvod i zaboravi na njega." Ja ju samo pogledam.

"O ne, ne i ne!!!" Ustane se i počne šetati lijevo, desno.

"Znam taj pogled, zaljubila si se u njega." Kaže, a ja samo klimnem glavom.

"Ne shvaćam." Sjedne do mene.

"Kako si dovraga zaljubila nakon svega što ti je radio?" Upita me zbunjeno.

"Ne znam!!! Misliš da ja sretna zbog toga?"

"Jao Karla, šta ćeš sad?"

"Ne znam!!!" Dreknem se.

"Ti si napravio što?!!" Diegu upita u nevjerici dok ulazimo u kuću.

"Mislim da si me čuo i prvi put."

"Čuo sam te ja prvi put, ali sam mislio da sam krivo čuo."

"Eto joj sad sloboda, ne želim više da je mučim. Uostalom zar mi nisi sam govorio." Kažem te se zaputim u ured, dok mi Diego prigovara. Kad uđem u ured mislim da ću ugledati papir i njezin potpis, ali ga nema. Krenem pretraživati po ladici, ali njega nema.

"Šta tražiš?" Upita me.

"Papire za razvod, ostavio sam ovdje s Karlom da potpiše, sad ga nema." Objasnim mu.

"Možda ona nije htjela potpisati."

"Kamo sreće da je tako, ali i ti i ja znamo da je to nemoguće." Kažem iskreno.

"Marija jesi vidjela papire za razvod?" Upitam kad dođem u kuhinju.

"Nisam."

"Lorenzo?" Upitam i njega pošto je i on u kuhinji.

"Nisam ni ja."

"Možda ga je Karla odnijela." Kaže Lorenzo.

"Možda."

Juhu evo mene i nastavka
Malo sam bolje čak sam uspjela dovršiti i jedan nastavak.
Jeste očekivali ovo? Šta očekujete dalje?
Uživajte u čitanju