"Koliko god da sam tolerantan ti ne popuštaš"vikao je suzdržavajući se "znaš da si mi sve, ali ne mogu više, ne mogu više da te trpim". Okrenuo se i pošao kući. Uhvatila ga je za ruku ne puštajući ga da ode.
"Nemoj da ideš, nije kao što izgleda"rekla je dok je padala na kolena.
"Nije kao što izgleda?" Izvukao je ruku iz njenih i okrenuo se ka njoj. Bes i tuga su predugo bili zarobljeni u njemu, to je dovelo do pucanja. "Nije li Yeji?! Već 4. put sam te uhvatio kako me varaš! Ali ne brini moj pogled na tebe se neće promeniti..."
"Neće?"upitala ga je malo iznenađeno, čulo se čak i malo nade u tom glasu.
"Neće. Jer..neću te više nikada ni pogledati.."ovaj put je pružio korak kući.
"Taksi" povikao je i zasutavio jedan. Ušao je u auto i seo na zadnje sedište.
"Dobro veče. Gde idemo... Wooyoung?" rekao je njemu sasvim poznati glas.. "Jebote, šta ti je?! Vozim te kući." Vozio je brzo i ubrzo su stigli kući. "Smena mi se završava za sat vremena. Doći ću i pričaćemo."
Potvrdno je klimnuo glavom i ušao u kuću.
Bila je hladna i sada je u njoj vladala neka negativna energija. Živi sam sa sobom već 3 godine. Nije lako biti sam, a sada mu samo ostaje jedino njegov prijatelj San i niko pored njega. Želeo je da je sve drugacije. Kada bi sestra, mama i tata bili tu. Ali morai je bez njih. Sećanja bole, pa čak i ona lepa. Odvukao se do spavaće sobe i legao na krevet.
'Ne mogu više ovaj život, ove ljude, ova bezosećajna govna. Kako bih voleo da sam neko drugi, da živim drugi život u kom me ne mrze. U kom me poštuju kao brata, sina, prijatelja. Šta sam Bogu zgrešio da završim ovako.' Stegao je već zagrljeni jastuk.
"Wooyoung!" uleteo je u kuću kao da je njegova, zapravo je i provodio dosta vremena ovde. "Gde si jebote" popeo se uz stepenice i uletao u sobe. Kada je ušao u spavaću sobu video ga je kako leži na krevetu. "Woo" prošaputao je i seo na pod pored kreveta. "Šta se desilo?"
"Prevarila me je opet...ostavio sam je" rekao je dok ga je sve jače stezalo u grudima.
"Ona je tebe odavno ostavila, zapravo nikad ni nije bila tvoja, tako da je nisi ostavio, samo si je pustio" pokušavao je da ga uteši. "Dođi Woo" raširio je ruke na i zagrlio Wooyounga.
"Nemoj da me napustiš i ti..." stegao ga je jako, stvarno se plašio da i on ode i ostavi ga sasvim samog na ovom svetu.
"Neću Woo"
Celu noć nisu spavali, bilo je tu suza, nedostajanja, bola, samo sreće i osmeha je falilo.
San je Wooyoungu bio poput brata, jedina porodica, jedini prijatelj kog je imao. Ne, nikada nije bio problem u njemu, već u ljudima koji ga nisu razumeli. Ponašao se sasvim pristojno, bio je druželjubiv ali odbijali su ga. Ni sam nije znao zašto. Porodica ga je napustila pre 3 godine. Nije znao zašto. Samo su se spakovali i otišli daleko. Ne javljaju se, ni ne pitaju za njega. Nije znao zašto. Nije znao zašto mu se sve ovo dešava. Samo je želeo da se završi.
Jutro
Kada je Wooyoung konačno zaspao. San je sišao u kuhinju. Spremiće nešto za doručak. Kada je video da u frižideru nema ničega, otišao je do obližnje prodavnice za kolače od pirinča. Obojica su ih obožavali.
Kada se vratio kući seo je na kauč i jeo. Bio je jako gladan i istrpljen, ali za svog prijatelja bi uradio mnogo više od preskakanja večere i neprospavane noći. Upalio je TV i tražio nešto zanimljivo, pustio je neki film i zaspao sedeći.
Posle nekog vremena Woo je sišao i zatekao Sana na kauču. Oborio ga je tako da leži zatim ga pokrio i otišao da jede. Woo je razmišljao o životu, o svemu. A onda čvrsto odlučio da će saznati šta je uradio i zašto ga izbegavaju.
"Woo"prošaputao je San koji je ustajao sa kauča.
"Idi gore i spavaj. Verivatno si umoran."
"Umoran jesam, ali spavaću večeras"rekao je i uputio širok osmeh svom prijatelju
"San" bio je sreman da kaže sve što mu leži na srcu
"Reci Woo"sva njegova pažnja bila je samo za Wooyounga.
"Znaš li zašto me ljudi izbegavaju?" jako ga boli to jer ga ceo život to sputava.
