VREME ZA LJUBAV

Ima li nade?

Svet danas je svet tehnike, naučnih dostignuća, obezvređivanja radne snage, gotovo nikakve egzistencije. Da li je moguće nastaviti dalje u budućnost tim tempom i inovirati postojeće inovacije, usavršavati do maksimuma ili se vratiti...

Da li se brzina života može usporiti, stres smanjiti, a neke vrednosti davno zaboravljene obnoviti?

Možemo li piti kafu sa komšijama, razgovarati tiho i nežno u zagrljaju svojih najbližih, možemo li slobodno vreme provoditi u šetnji sa prijateljima, a ne sa prijateljima hiljadama kilometara daleko, koje sigurno nikada nećemo ni upoznati u stvarnosti? Možemo li živeti bez struje, medija, društvenih mreža, fejsbuka, instagrama, tvitera... ? Možemo li se vratiti u vreme kada su svi bili spokojni, mirni i srećni?

Naravno da ne možemo. Ali možemo promeniti sebe, možemo čak i neku osobu u okruženju, možemo uticati i poboljšati svest ljudi, podsetiti ih kako je nekada bilo.

Ljudi se više ne smeju. Svi su natmureni u brigama zamišljeni daleki, bez osećanja. Svi zagledani u mobilni telefon, u profil na aplikaciji koja im je preuzela i srce i dušu, odvojila ih od lepote, one čiste i prave, one koja je svuda oko nas, a niko je ne primećuje.

Šta nas je učinilo takvim? Kakvo se to zlo uvuklo u ljude?

Mnogi samo zagovaraju, belebeću bez poente, čisto da im prođe vreme da zarade taj dinar, kojega će potrošiti već isti dan.

Ima li mogućnosti da svet procveta, da se ljudska srca rašire toliko da prime u svoje drugo srce bez provokacija, bez lažnih umiljavanja, bez podlosti, bez mržnje.

Ima li nade?

Zatvorim oči, već me bole od buljenja u laptop. Svratim pogled još jednom na tekst. Pa jednim save zamemorišem. Pitam se. Možda je prekratko? I kao uvek imam mali uvod u reportažu i obično mi to teže pada da pišem od samog intervjua, ali uvek je tako i ne mislim da menjam. Svaku ličnost sama istražujem, naravno do tančina, sastavljam pitanja koja ću joj postaviti, pišem uvodni tekst, pišem završnicu. Imam oko sebe širok krug asistenata, ali i kada mi pomognu, sve ja to moram da propustim kroz svoje prste i svoj mozak. Ne dozvoljavam greške. Da sam tako dopuštala nikada ne bih bila na ovom mestu gde sam sada. Nadam se da ću napraviti emisiju koja će zadrmati mnoge i naterati ih na razmišljanje.

Imam zakazan intervju sa vlasnikom društvene mreže koja je bila vodeća u svetu. Dugo sam čekala da se sretnem sa njim i da napravim reportažu. Uglavnom sam rečita, bez dlake na jeziku, oštra i sa čvrstim stavovima. Postavljam pitanja koja bi po meni interesovala ljude i ne tetošim nikome od njih, nijedan gost nema protekcije. Moje reportaže su istinite i iskrene, bez lažnog moralisanja i iskrivljene slike o osobi koja sedi naspram mene. Unapred se dogovorimo tako. Nekima se i ne dopadaju moja pitanja ali ipak pristaju, jer ko ne bi bio gost "Kod Livi" na Live New TV .

Moj sledeći gost je čovek koji je od obične ideje napravio servis za socijalnu mrežu sa preko dve milijarde korisnika. I imala sam spreman koncept pitanja, već nekoliko meseci se pripremam. Sa Brendonom sam imala skajp kontakt i dogovorila unapred o čemu ćemo pričati. Nije pokazao razumevanje za neka pitanja, ali zato u uvodu predočavam širokim masama gledalaca da je njegova ideja po meni loš potez po čovečanstvo iako ima i dobre strane.

Nisam pristalica društvenih mreža i takvog načina komuniciranja i samo kad moram dopisujem se sa nekim koga nikako drugačije ne mogu da pronađem kada mi je hitno potreban. Svi uglavnom vise i gube vreme na to "druženje" stvarajući veliki krug "prijatelja". Život im prolazi živeći kroz iluziju, a realnost ni od korova. Mnogo veći umovi i intelektualci su pokušavali da svetu otvore oči, i nisu uspeli. Kako ću ja?