Ed Stones

4. poglavlje

I unutra sam.

,,Hmm, zanimljivo" - pomislio sam

Ovo ni malo ne liči na moju prošlu školu. Ušao sam u ogroman hol škole, sa čijih se strana, gde god se okreneš, mogli videti razni hodnici i prolazi.

Niz svaki hodnih, bile su poređane učionice, čija su vrata bila izlepljena imenima učenika, koji pripadaju tom odeljenju.

Šetao sam kroz duuuugačke, prostrane hodnike, tražeći svoje ime na nekom od vrata.

Prilično zanimljivo bilo mi je to što sam sa svih strana, pribijene uz zidove mogao da vidim ormariće. Od uvek sam maštao o nečemu tog tipa. Razmišljao sam kako bi bilo kul da ne moramo da svaki dan pakujemo knjige za školu. Da, vrlo interesantna stvar.

Nastavio sam dalje, i onako lagano, ali pomalo postiđeno išao sam iz hodnika u hodnik, i sa divljenjem ovom predivnom mestu tražio svoje ime na nekim vratima.

Moram da priznam, malo mi je smetalo, što sam jedini ja išao sam. Bilo mi je malo neprijatno. ,,Ali okej, preboli to!" - prošlo mi je kroz glavu.

Da, okej, hajde, nema veze, nastavljam dalje, ipak mi je ovo prvi dan, preživeću nekako.

Još jedna stvar bila mi je jako neobična ovde. Bilo je mnogo dece drugačijih rasa, tipa negrodine ili mongolidne, što je bilo prilično kul. Uvek sam želeo da vidim nekog crnca, ali ipak u mojoj školi nije bilo tako. Imali smo par cigana, koji su išli u moje odeljenje, ali to nije isto kao kad vidiš grupu crnaca kako prolaze kroz školu, jel?

Evo ga! Napokon sam našao svoje ime na svratima. Predpostavljam da treba da uđem? ,,Ma daj Ede, koliko strašno može da bude?" - mislio sam. Okej, vreme je, mogu ja to, idemo.

I ušao sam kroz bela vrata pravo u ogromnu učionicu, koja je bila polu-puna dece. Bilo mi je neprijatno. Svi su zurili u mene čim sam ušao, kao da sam neka spektakularna ličnost.

,,Brzo, brzo, brzo" - pomislih, i hitro sam seo u prvu slobodnu klupu. Prvi red, sjajno. Ali, bilo je kasno za premeštanje, šta sad, nije ni bitno.

Ovde je još jedna stvar bila zanimljiva, kao to da smo sami sedeli u klupi. Nisam bio siguran koliko je to dobro, ali svakako je meni to bilo novo.

Osvrćući se oko sebe, onako neprimetno, mogao sam da primetim još jednu devojku, ovako usamljenu, kao ja. Imala je dužu plavu kosu, i boja očiju joj je bila nešto između zelene i plave, ali je plava svakako preovladavala. Ili je to zelena? Hmm.. Pa odavde sigurno neću provaliti boju njenih očiju. Ali gledajući je, mogao sam da primetim da je bila prilično lepa.

,,Da li da joj priđem, pitanje je sad". Pa uvek sam bio neodlučan, i retko sam donosio odluke ovog tipa, a da me...

U tom trenutku ušla je neka žena u učionicu. Imala je braon kosu, zelene oči, i čoveče, stvarno je imala divne zube. Svi su zaćutali, te predpostavljam da je to bila naša razredna.

Da, e o ovome sam pričao, uvek me u odlukama ovog tipa nešto prekine, te je sad nemoguće da sad bilo šta preduzmem.

,,Pa dobro.." - pomislih dok sležem ramenima

,,Dobar dan, razrede!" - počela je da priča - ,,Ja sam vaša nova razredna, i predavaću vam matematiku"

Matematiku? Pa nije toliko loše, nije kao da gajim neku posebnu prema njoj.

,,Nadam se da će za vas ovo biti uspešna školska godina, da ćete imati odlične ocene" - nastavila je - ,,I pre svega, nadam se da ćemo se lepo složiti i da ćemo dobro funkcionisati kao odeljenje".

Deluje fino, prošlo mi je kroz glavu. Ali nije tu bilo puno vremena za razmišljanje, jer je upravo u tom trenutku zvonilo.

,,Zabavite se!" - uzvikla je razredna, i svi smo polako krenuli da izlazimo iz učionice