Ed Stones

3. poglavlje

I jutro je. Da, prvi septembar... Ma daj. To bi znači da je vreme za školu. Kad bolje razmislim ovo bi moglo da bude zanimljivo, s' obzirom na Ameriku i ostalo. Najviše se radujem lokerima. Razmišljao sam o tome protekljih godina, kako bi bilo kul da mi sve stvari stoje tu, a ne da ih secam sa sobom svaki dan.

,,Dobro , Ede, dosta razmišljanja" pomislio sam. Sada je vreme za pakovanje. U ranac sam stavio sve knjige, olovke, odeću i sve što s mislio da stavim u svoji loker prvog dana.

Oo super, torba teška sto kila, sad ću morati da je secam sve do škole. A ne! Pa ja sam sada u Americi. Onda je vreme da samo uživam u finoj vožnjici do škole.

,,Ede, jesi li spreman?" - uzviknuo je moji tata - ,,Požuri, zakasnićeš u školu prvog dana"

Da, da. Kao i uvek. To 'zakasnićeš u školu', slušao sam to još i u Srbiji, majka mi je tu rečenicu ponavljala svako jutro pred školu.

,,Evo stižem" - uzvratio sam, i lagano krenuo da se spuštam niz stepenice dole do hodnika.

,,Pa, krenimo!" - reče.

Na to sam samo klimnuo glavom i kremuli smo u dvoršte, kako bi ušli u auto. Seli smo, i krenulo je lagano podrhtavanje. Motor se upškole.

Izašli smo iz kapije i krenuli smo polako ka školi.

,,Da li ću se uklopiti?", ,,Kako da se ponašam", ,,Hoću li razumeti sva predavanja?", ,,Hoću li naći neko društvo?" - pitanja koja su mi neprestano prolazila kroz glavu na putu do škole.

Polako smo stizali, a sve vreme bili smo okruženi mnoštvom ljudi, i ogromnim građevinama, koje su me svakako zapanjile.

,,Evo nas! Stigli smo!" - rekao je moji tata.

Parkirao se ispred neke trospratne, i jako prostrane građevine. Bila je okružena crnom ogradom, koja jr bila negde moje visine. Izgledala je kao neki manji dvorac. Zapanjujuće!

Baš na čelu zgrade, onako izbačen, bio je ogroman ulaz, sa dvokrilnim belim vratima, i dva učenika koja su sedela tu iza vrata u uglu. Verovatno su to bili jedni od onih dežurnih učenika.

Sa leve strane strane zgrade bili su nasumično razbacani stolovi, oko kojih su stajale stolice. Tu pretpostavljam da učenici sede i uživaju u svojim užinama, tokom velikog odmora.

Doduše sa desne strane nalazio košarkaški teren. Pored terena bile su i betonske tribine. Mogao sam da vidim i nekoliko učenika koji ugraju basket, kao i par devojaka koje su sedele na tribinama.

Pa vreme je. Izašao sam iz očecih kola, pozdravio ga, i uputio se ka đačkom ulazu koji se nalazio na desnom krilu škole.

,,Jesam li zaista spreman za ovo?" - pomislih. Uzdahnuo sam, slegao ramenima, i otvorio bela, jednokrilna, polu-staklena vrata.