Dotrčao sam do šume. Kao što sam i rekao, sakrio sam se iza grma. Srećom je šuma, pa je bilo puno grančica koje će mi dobro doći. Mogu priznati da je ova šuma stvarno jeziva. Mislim, ja sam muško, mene nije strah, no uz moje male dodatke Kelly će doživjeti srčani udar. Možda i moždani. Tko će ga znati.
Čučnuo sam iza grma koji je bio dovoljno gust i granat da me ne vidi iza njega, ali i dovoljno rijedak da ja vidim nju kad uđe. Savršeno.
Napokon. Nakon 10 minuta u zasjedi, Kelly je naišla. Vidio sam po njoj da je oklijevala. Neka je. Požalit će što se posvađala sa mnom i poželjet će da sam tu pokraj nje, držeći je za ruku i govoreći joj kako je sve u redu, kaku ju štitim, blabla...
Nesigurno je zakoračila u šumu. Na početku je još koliko-toliko bilo svjetlosti, no kada uđete u šumu, moguće je da ne vidite prst pred nosom.
Polako je koračala šumom, osvrćući se oko sebe. Kada sam mogao nanjušiti strah na njoj, odlučio sam ga još poboljšati. Rukom sam prelomio grančicu i brzo pretrčao do idućeg grmića. Gledao sam njenu reakciju. Suzdržavao sam se da ne puknem od smijeha. Izgledala je blijedo i jako uplašeno. Vidio sam brigu na njenom licu. Gledala je točno meni u oči, ali nije me vidjela.
Nastavila je dalje sa još većom nesigurnošću. Ispustio ssm nekakav zvuk. Nemam blage veze koja bi to životinja trebala biti.
"Zac, vampir sam i imam odličan sluh. Nijedna životinja se tako ne glasa." glas joj je drhtao
Pretrčavao sam od drveta do drveta, od grma do grma. Šuštao sam lišćem i proizvodio čudne zvukove. U pomoć mi je došla -ni manje ni više nego- zmija. Savršeno! Zmija će izgmizati pred Kelly.
Tako je i bilo. Zmija je počela siktati i polako se kretala prema puteljku kojim je Kelly išla.
"Jako smješno, Zac." nabacila je nekakav kiseli osmijeh
Zmija je iskočila pred nju! Ne znam da li se više Kelly preplašila zmije, ili zmija Kellynog vriska. Vrisnula je kao djevojčica! Oh, čekaj malo... pa duuh, ona i je djevojka. Bravo, pameti moja.
Mislim da je njen vrisak čula i južna Amerika. Vrisnula je momački.
"Zac, nemoj, molim te..." rekla je skoro kroz suze. Da prestanem? Naah. Još malo.
Ne znam što mi je došlo, no počeo sam gmizati podom. Glumio sam puža? Druga tema.
Lišće ispod mene je šuškalo, grane su pucketale, a i životinje su surađivale samom. Glasale su se i plašile Kelly. Hvala vam drage životinjice! Čekaj, šta? Ja sam muško, ne govorim takve stvari.
Odlučio sam da je neću više plašiti. Samo jednom za kraj. Sakrio sam se iza drveta, možda 3 metra ispred nje. Mislio sam iskočiti pred nju, ali imam bolji plan.
Prošla je drvo iza kojeg sam bio skriven. Polako sam joj se prišuljao i stavio joj ruku na usta i oko njenog vrata. Počela se opirati i meškoljiti.
Kelly's P.O.V
Osjetila sam strah u kostima. No moj strah je dodatno povećao topli dah za mojim vratom. Njegova ruka se našla na mojim ustim i oko mog vrata. Instinktivno sam se počela vrpoljiti kao crv, ali me je čvrsto držao. Imam ja asa u rukavu. Znam ja gdje dečke boli. Laktom sam ga udarila u nos i ponovno ga raskrvarila, petom nagazila na njegove nožne prste, a moje koljeno je završilo na njegovom bolnom mjestu.
"Au..." čula sam jauk meni vrlo poznatog glasa. Zac! Znala sam! Kreten!
Okrenula sam se prema njemu, a on se sklupčao na podu i rukama držao za svoj khmkhm. Počela sam se smijati. Umirala sam od smijeha. I ja sam se valjala po podu, ali ne od bola, nego od poda. Lupala sam rukom od pod, roktala sam, hihotala sam se, u lupala rukom i od koljena. Znate onu pjesmicu Kad si sretan, lupi dlanom ti od dlan? I onaj stih Kad si sretan, ti potapšaj koljena? Odmah sam je se sjetila, jer sam sretna i tapšam si koljena.
Nisam mogla doći do zraka od smijanja.
"Smiješ... se... kao... umirući... noj... na... infuziji..." trebala mu je dobra minuta, možda i više, da izgovori tu rečenicu, a ja sam se počela smijati još jače. Šta ja mogu kad je smješno.
"Osveta... nije... slatka... nego... bolna..." rekao je sa pauzama od 10 sekundi između svake riječi.
"Imaš sreće da nisam išla na tečajeve samoobrane." sad sam ja rekla jedva kroz smijeh
"Imam nekakav osjećaj da tebi to ne treba..." oh, više nema pauza između riječi, valjda bol popušta. Da ju popravim?
"Na krivu si se namjerio. Ajde, ustaj sad, idemo."
"Ajde da ja tebe udarim u međunožje, da budem pristojan, pa da vidim jel bi ti mogla hodat."
"Probaj" rekla sam i namignula mu. Nasmješio se.
"Volim taj tvoj mig"
"Volim ga i ja" opet se nasmijao, pa sam se i ja nasmješila
"Ljepa si dok se smiješ"
"Znam"
"Netko nam je umišljen?"
"Ma tko to?" okretala sam se oko sebe, kao tražim umišljenu osobu
"Daj šuti i pomagaj"
"Kako da pomognem?"
"Pada mi jedna ideja na pamet" vragolasto se nasmijao
"Ajde da čujem" sad kad izvali neku glupost
"Možeš ga izmasirati" rekao je perverzno
"Koga? Šta? Kad?" zbunjeno sam ga gledala, a on je gledao u svoj khm "A daj! Odvratan si, Zac!"
"Možeš odma sad, meni neće smetati. I onako nema nikog pa nas nitko neće vidjeti."
"Nabij mi se, Zac!"
"Pa ja nemam na šta kod tebe, ali ti možeš meni kad god želiš" opet ona doza perverznosti u glasu
"Odvratan si, Zac, i sam to znaš! A znaš i moj odgovor na tvoje pitanje!"
"Koje pitanje?" sad se pravimo i glupi "To nije bilo pitanje. To je bila više... izjavna rečenica" ustao se sa zemlje. Rastezao se.
''Znaš što? Možda bih i mogla" rekla sam
"Možda i bi"
Eto gaa :D Ostavite vote i komentar misljenja <33
ly<3
