One night in April

1. deo

7am, 13. april 2020.

Budi me dosadan zvuk alarma, ustajem da ga ugasim i setim se da je ponedeljak, znači kad pre?! Kao komirana, odlazim do toaleta da se umijem i bar malo zaličim na ljudsko biće.

Izlazim iz kupatila i gledam šta mogu da obučem danas. Kada sam, konačno, pronašla šta obući, prekinulo me je kucanje. Otvorila sam vrata, i ugledala svoju porodicu. Mama i tata su pevali klasičnu ,,Srećan rodjendan" pesmu, dok je moj stariji brat Luka držao čokoladnu, moju omiljenu, tortu u rukama.

Kao malo dete, najviše sam se radovala da oduvam sve svećice jednim dahom, a kasnije da pojedem prvo parče torte. Ali, morala sam da žurim u školu, tako da sam samo zaželela želju i oduvala svećice. Pozdravila sam se sa roditeljima, uzela ranac i zajedno sa Lukom se uputila ka skoli.

Luka ide na univerzitet za grafički dizajn, koji je malo dalje od moje škole, pa me zato svako jutro vozi, jer mu je usput.

Ja sam upisala medicinsku školu, mada se ponekad pokajem što nisam umetničku. Sve u svemu, verovatno upisujem nešto slično kao Luka, posle.

Ušla sam u školsko dvorište gde me je čekao moj najbolji drug Andrej. Pozdravila sam se sa njim i zajedno smo se uputili ka kabinetu za biohemiju.

Za vreme pauze za užinu, Andrej i ja smo se uputili ka poslastičarnici nedaleko od naše škole, rekao je da ima neko iznenadjenje za mene. Kada smo ušli unutra svi koji su sedeli, ustali su i počeli da mi pevaju pesmu za rođendan, Andrej je uzeo tortu i rekao mi je: ,,Srećan rođendan, zamisli želju". Plakala sam od sreće.

.

.

.

Završio se i poslednji čas, izašla sam iz škole i sela na klupicu kako bih sačekala Luku, jer je rekao da me vodi u tržni centar.

Posle duge kupovine, odlučili smo da svratimo do KFC-a na piletinu. Kupili smo matching dukseve i kačkete. Posle dugog i nezaboravnog dana uputili smo se kući.

Čim smo ušli u kuću, moglo se u vazduhu osetiti da će situacija biti neprijatna za sve. Mama me je pozvala da sednem na kauč u dnevnom boravku. Kada sam sela počela je da plače. Nisam znala šta se dešava, a još manje šta da radim, prišla sam joj i zagrlila je. Sa suzama u očima počela je da priča: ,,Luna, zlato, ti znaš koliko mi tebe volimo", ,,Znam, mama", odgovaram joj. ,,Nismo želeli da ovo ovako saznaš, ali prosto nismo imali izbora", tata se nadovezao. Već vidim u kom pravcu ovaj razgovor vodi, počinjem da se tresem. Gledam mamu kako plače, tatu kako nervozno stoji iznad nje i Luku koji ih samo bledo gleda. 

Mama dolazi sebi, prestaje da plače i najtišim glasom mi kaže: ,,Luna, ti si usvojena", a potom zajeca još više.

Iz šoka stavljam ruku na usta, polako ustajem, pogledam ih još jednom sve, onako uplakane i istrčavam iz kuće.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Stvarno mi je žao što kasnim sa nastavkom, ali sam imala previše obaveza oko škole pošto završavamo za dve nedelje, pa ću redovnije izbacivati nastavke.

Nadam se da vam se dopada, želim čuti vaše mišljenje o ovom nastavku,

do sledećeg vidjenja,

vaša, autorka univerzuma

pozdrav!