Konobarica

"Bivši"

Udisala sam njegov jako muževan parfem dok sam uživala u predivnom pogledu.

"Samo..znaš.."-dodao je on,isprekidano.
"Ima nešto mnogo lepše od tog pogleda.."-dok sam uspela da registrujem njegove reči,on je uspeo da me,uhvativši za struk okrene ka sebi i pogleda ravno u oči.

"Šta to?"-pitala sam klimavo,stidljivo samo da prekinem ovaj neprijatni pogled koji uopšte nije bio daleko.

"Nečije usne.."-činilo mi se kao da nije ni dovršio rečenicu,a njegove usne su već...
Već su bile na mojima.

Osetila sam da je u tom trenutku vetar počeo sve jače i jače da duva,mirisali su naši spojeni parfemi,mrsila mi se kosa koja je ujedno i upadala nama u usta dok smo se ljubili ali svu tu idilu prekinuo je zvuk telefona.Mog telefona.

"Okej,pomislih u sebi,mozda je nesto vazno"-i izvadila sam telefon i ugledala Marijino ime na ekranu.
Nije mi baš bilo jasno zašto me zove kada samo ona zna sa kim sam trenutno,ali javila sam se.

"Halo Marija"-rekla sam smireno i pomalo upitno.

"B Bjanka..Dodji..Brzo dodji"-jecanje i plač prekidalo je njen glas i delovala je i previše uznemireno.

"O Bože šta se dogodilo"-pomislih u sebi.

Videla sam na Milošu zabrinut pogled koji je zvučao "Jel sve okej"- ali sam se samo namršteno udaljila od njega par koraka i fokusirala se na razogovor.

"Govori Marija odmah"

"Ispred..Ispred je..Ispred vrata je"-bila je još uplašenija,a ja sam ovog puta čula nekakve zvukove iz pozadine.

"Ko to?"-bila sam još zabrinutija,srce mi je pulsiralo i zbog nje i zbog poljupca koji se bukvalno sada desio a meni je u glavi sve bilo izbrkano.

"Moj verenik..To jest moj bivši verenik..Ispred vrata je!"-začula sam još glasnije zvukove a zatim i prekidanje poziva.

"IDEMO"-glasno sam uzviknula i nervozno krenula ka kolima.

"Hoćeš mi reći šta se dogodilo,zabrinut sam"-rekao je on dok je vozio 120/h kako bi što pre stigli do moje zgrade.

Oboje smo bili uznemireni,to se moglo videti po našim facama.Zbog sve te nervoze stezala sam svoj telefon u ruci i pitala sebe kako je moguće da je on od mog ovoliko jakog stiska i dalje uopšte čitav,no dobro.

On je bio uznemiren jer nije znao šta se dešava,znao je da je Marija u pitanju ali nije znao šta tačno.

Bila sam jako nervozna da nisam mogla ni mirno da sedim u svom sedištu a kamoli da smireno prepričam situaciju,ali sam shvatila da moram jer smo upravo ušli u moju ulicu.

"Slušaj..Marija je kod mene zato što..Jao već smo stigli.Dobro,nema veze sad u glavnom njen bivši verenik je ispred vrata i..I uznemirava je"-dovršila sam rečenicu dok smo oboje otvarali vrata automobila i trčećim koracima se popeli do trećeg sprata,nismo imali vremena da čekamo lift.

Već se sa prvog sprata čulo neko lupanje gore što nas je podstaklo da još brže trčimo.

Kada smo stigli do poslednje stepenice i stali na treći sprat,pogled smo uputili niz hodik i ugledali visokog čoveka,guste crne razbarušene kose koji viče i desnom rukom lupa o vrata,dok se levom naslanja na njih jer mu ravnoteža u ovom trenutku i nije bila jača strana.

"Alo bre"-viknuo je Miloš i krenuo ka njemu dok sam ja i dalje stajala na poslednjoj stepenici.

U istom momentu kada je on krenuo ka njemu,pojavio se onaj njegov drug sa kojim sam ga videla par puta i zajedno su ga odgurnuli od vrata na šta je Marijin verenik pao na pod i nije mogao da ustane jer je bio poprilično pijan.Jedino što je mogao je da se dere ali je to zasmetalo svim komšijama pa je neko prijavio uznemiravanje i ubrzo je došla policija po njega.

Nije mi baš bilo jasno kako se ovaj lik stvorio ovde,rekla bih da nas nije pratio.Valjda.

"Marija,Marija otvori,mi smo"-rekla sam,pokušavajući da zvučim smireno,kolko je to uopšte i moguce u ovom trenutku ali da.Posle 2-3 minuta otvorila nam je vrata i svi tvoje smo ušli.

Zagrlila sam je čvrsto i rekla joj da će sve biti u redu i da smo mi sada tu,da ga je policija odvela i da je sada bezbedna,nece je više uznemiravati.Nadam se.

Posle jedno sat vremena od onog nemilog dogadjaja,situacija se konačno smirila i uspeli smo Mariju malo da oraspoložimo.

Milošev drug je ćutao i delovao kao stidljiv dečko,ili je takav možda zbog nečeg drugog,Miloš je ispijao vino kojim sam ga ponudila a Marija je jela pastu koju sam joj ja napravila i naterala je da jede jer mi je priznala da ništa nije jela ceo dan.

"Ja bih morao da krenem sada" -konačno je onaj Milošev prijatelj progovorio i ustao.

Klimnula sam glavom i otpratila ga do vrata,a Miloš je još ostao sedeći na trosedu.

Kada sam zaključala vrata čim je onaj lik izašao,vratila sam se u dnevnu sobu i videla da ni Marija više nije tu.

"Rekla je da ide da spava"-prozbori on na šta sam ja samo klimnula glavom.
I kreće taj čudan osećaj jer smo konačno ostali sami nas dvoje.

Poljubac je bio naš poslednji zajednički trenutak,ne računajući užurbani put do moje zgrade jer smo oboje tada bili jako uznemireni i isfrustrirani.

"Šta sada?Kako da reagujem?"- i još razna pitanja koji mi je neki glasić postavljao u glavi.

Mogu reći za sebe da nisam baš stidljiva osoba,ali iz nekog razloga mi je ponašanje uvek čudno kada sam pred njim.Drugačije je.

"Mozda bih i ja trebao da krenem"-rekao je i ustao sa troseda a zatim mi prišao dok sam ja stajala naslonjena na šank od kuhinje i gledala u njega.

"Lepo spavaj"-nežno me je poljubio na ivicu usana što je još više rasplamsalo moje emocije.

Nisam uzvratila nikakav odgovor,jer dok sam ja došla sebi on je već otvorio vrata izašao i zatvorio,ali sam se vratila u realnost,nažalost i otišla do vrata da ih zaključam.

"I ti..."-tiho rekoh,iako je on već zamakao daleko,možda je već sada u svom automobilu.

Zaključala sam vrata i okrenula ledja ka njima i naslonila ih.

"Ufff tako naporan dan"-izustih opet prilično tiho jer Marija sigurno spava,te sam ledjima skliznula na pod i tako sedela jedno pola sata i razmišljala o svemu,a pogodite o čemu najviše...Da,tako je😊.

VOTE & COMM 💖