°Estranged°

1. glava

'Još uvek pričam sam sa sobom'
'I nikog nema kod kuće'
'Sam.'
...
Ponovo isti san.
Njeno beživotno telo leži u lokvi krvi.
Ja klečim naspram istog plačući i dozivajući pomoć.
Ulica je puna ljudi koji svojoj pojavom kvare savršeno sumoran dan.
Oni žurno prolaze pored nas bacajući uplašene poglede saželjenja.
Oni beže.
Oni znaju.
Znaju da je ubica još uvek tu, sakriven u uplašenoj masi, i da će završiti kao ona ako se uskoro ne sklone u sigurnost svoga doma.
Ipak ja još uvek nastavljam da molim za pomoć.
Preklinjem Boga da je oživi.
Jer ona je mrtva zbog mene.
Zbog mene.
Zbog mene.
Zbog men...

Padam u brzu, hladnu reku.
Odjednom i niotkuda.
Kao da sam teleportovan.
Nikada neću saznati kuda me bujica odnosi.
Uvek se probudim na tom delu.
Možda je zapravo ona ta koja me odvodi iz sna u realnost.
Budi i vodi u stvaran svet.
Ali šta bi se desilo ukoliko se ne bi pojavila da me probudi?
Ukoliko bi ostao zauvek uspavan.
Sam i otuđen.
Zarobljen u sopstvenom snu.
...
-Šta se dogodilo sinoć?- Govorim samom sebi.
Tog jutra je sve počelo.
Halucinacije kao i nagle promene raspoloženja.
Tog jutra probudio sam se u uglu svoje sobe naslonjen na zid. Svuda oko mene bile su pobacane stvari kao i izgužvani papiri. Sam vrhunac bio je razlupani radio pokraj mojih nogu. Iz njega je, nekim čudom, još uvek, jedva čujno dopirala muzika.
-Šta se dogodilo sinoć?-
Prošao sam prstima kroz svoju dugu zamršenu kosu.
Bila je ulepljena krvlju.
'Ona je volela moju kosu.' Pomislih ali ta misao se brzo izgubi među milionima drugih.
Svaki mišić u telu me je boleo.
Krv je lila sa mojeg levog ramena i čela koji su bili trapavo zavezani zavojima, kao u kakvoj žurbi.
-Šta se dogodilo sinoć?- Ponovo postavljam isto pitanje čekajući odgovor.
Trebalo je da prođe nešto manje od minut da shvatim da mi ništa neće odgovoriti i da sve vreme pričam sam sa sobom.
Jedva nekako sam ustao sa poda i otišao do kupatila. Suze su mi navirale na oči od silnih bolova.
Stao sam ispred ogledala i pažljivo skinuo zavoje i isprao rane.
Polako sam počeo dolaziti sebi.
Sećanja na događaje od juče su se počela vraćati ali samo kroz par nejasnih slika.
To nije bio prvi put da se budim na čudnim mestima sa povredama, neznajući šta se dogodilo prethodne noći.
Daleko od toga da jeste.
Ali zato nikad nije bilo ovako ozbiljno.
U početku to su bile obične modrice i ogrebotine.
'Sve bi bilo u redu da je ona tu sad.' Pomislih.
'Ali nije. I to zbog mene.'
Ispustio sam dubok izdah i dopustio da se par suza skotrlja niz moje obraze.
Obično bih u takvim trenutcima osećao neopisivi bes prema samom sebi ali tad to nije bio slučaj.
Ko zna, možda sam se nakon toliko godina patnje pomirio sa tim, barem donekle.
A onda odjednom potpuni mrak.
Počeo sam da osećam nekakvo strujanje u stomaku koje se polako podizalo ka grudima.
Postepeno se pojačavalo i naglo prestalo na samom vrhuncu.
Otvorio sam oči.
Nalazio sam se u dobro poznatoj prostoriji a iza mene dopirao je dobro poznati glas.
-Dobrodošao u 1989. godinu Džone!-