Prvo poglavlje

2 0 0
                                    

Krenuti ponovo, ispočetka, činilo mi se jednostavnim. Okrene novi list. I to je to. Prodao sam svoju kompaniju, prestao da pijem, da puim, da spavam sa svakom enom koja pokae makar trunku interesovanja za mene. A sve su pokazivale i vie od toga. Prodao sam stan. Tačnije, stanove. Preselio sam se u drugi grad. Drugu dravu. I kupio novi stan. U stvari, kutiju za ibice. No, ta kutija za ibice me je izala mizerno malo novca. A nalazila se na Menhetnu. Meni dovoljno.

Čitavog ivota sam bio okruen luksuzom. Sve to sam eleo bilo mi je na dohvat ruke. I uivao sam u tome. Moda i previe. Naivno sam mislio da će uvek sve ići kao podmazano. Da ću uvek imati sreće. Ali, ivot nekad odluči da te nauči pameti, bez da ti zna za to. Bez pretplate za lekciju. Samo te tresne, po sred face. I onda nauči. Pokaje se i odluči da krene opet. Sve ponovo.

Nisam spavao 48 sati i moje telo je zapomagalo za odmorom. Tresak ulaznih vrata me prepao i ja ugledam uljeza u svojoj dnevnoj povlaka spavaćoj povlaka radnoj sobi. Stvorenje od metar ezdeset u oversajz duksu na kome pie Ja te samo elim, nek te voli tvoja mama, ispranim farmerkama i starkama, koje su, čini mi se, nekad bile bele. Zagasito crni pramenovi kose su virili iz kapuljače koja joj je skrivala veći deo lica. Oči, uokvirene crnim ajlajnerom, se razgoračie.

- Alo, kuda misli da si pola? - upitao sam.

- Ko si pa ti? - glas, definitivno, nije iao uz priliku ispred mene. Senzualan, pomalo hrapav, taman onako kako volim.

- Ne tiče te se.

- Piksla me je uvek putao da blejim na njegovom balkonu. - pokaza rukom u pravcu balkon vrata. Primetio sam da su joj nokti ofarbani u crno.

- Piksla? - ko se, zaboga, zove tako?

- Vlasnik stana. - odgovara.

- Ja sam vlasnik stana i sigurno se ne zovem Piksla. A ti si neovlaćeno upala na moj posed.

- Neovlaćen upad na posed. Koliko godina ima, zato govori kao starkelja? - nije pokazivala ni trunku straha, iako je bila sama sa nepoznatim mukarcem. Ne znam zato, ali to mi je govorilo dosta o njoj.

- Dovoljno da znam ta je to. A sad te molim da nađe neko drugo mesto da bekeće.

- Blejim. - prekide me.

- Kako god. Treba mi sna. Izađi sama.

- Neće me ni primetiti. Idem samo da ispuim jednu i odlazim. Ponaaj se kao da nisam tu. - i već je krenula na balkon.

- Mlada damo, to tako ne funkcionie. - krenuo sam za njom.

Njen smeh je zvučao nekako čudno. Kao da nije navikla da se smeje. Kao da joj je to nepoznanica. Imao sam utisak da joj se telo muči da proizvede taj zvuk.

- Mlada damo? Zaista, koliko godina ima? - vadila je kutiju sa cigaretama i upaljač.

- Trideset dve. - odgovorio sam.

- Hm, onda su te odgajali na nekom dvoru. - uvukla je dim i zadrala ga malo u plućima.

- Ne bi trebala to da radi. - pokazao sam na cigarete. Jo uvek nisam video njeno lice i morao sam da priznam, počinjalo je uasno da me kopka da vidim ko se krije iza te kapuljače.

- O ne, nemoj samo to. Kladim se da si jedan od jedem ejk za doručak ljudi. Evo, deluje, nemam vie elju za nikotinom. - bacila je opuak na betonski pod i zgazila ga patikom.

Prolazeći pored mene, očeala se svojim malenim telom o moje. Mislim da nisam disao u tom momentu. Energija koja je izbijala iz nje je bila omamljujuća. Mirisala je na vanilu i cigarete.

ZavisniTahanan ng mga kuwento. Tumuklas ngayon