ℙ𝕚𝕤𝕞𝕒 𝕛𝕖𝕕𝕟𝕖 𝕤𝕦𝕤𝕖𝕥𝕜𝕖

꧁꧁1. poglavlje꧂꧂

Emilija

Dragi čitaoče, volela bih da ti kažem da ova priča ima srećan kraj, ali nema. Ako se pitaš zašto, odgovor je moja tvrdoglavost. Izgleda da mi je u životu bilo bitnije da sačuvam svoje tajne nego da okušam sreću u ljubavi. Jednom u životu mi se pruža prava ljubav, onakva kakva mi baš treba i kakvu oduvek priželjkujm, samo sam, izgleda bila previše slepa da bih je videla. Ako nemam to nešto u sebi da prepoznamo pravu ljubav, onda imamo ozbiljan hendikep srca. To je strašna bolest, neizlečiva je. Kome to konstatuju, veruj mi, ne može se spasiti. Beznadežno je, baš kao što mi je Damijan rekao. Volela bih da ga nikada nisam upoznala, onda ne bi bolelo ovako.

Sve reči izgovorene među nama, poljupci koje smo podelili i dodiri kojih smo ostali željni nisu više važni. Zapravo, ništa više nije važno kada ne postojimo mi. Ostaju mi samo gorka sećanja koja izazivaju bol. Ne mogu zaboraviti, a želim to, da sve prepustim crnom zaboravu i da oteram sve dođavola. Kad bi se bar ta sećanja spalila poput lista papira, ali ne može. Ono što umu predstavlja bol, srcu je još uvek milo, i tako se povređuju u nedogled. A sećam se, kao da je juče bilo, kada sam ga prvi put videla i to baš ove godine. Bio je sasvim običan petak ujutru, u sred maja...

SEDAM MESECI RANIJE

Probudio me je alarm koji sam odložila bezbroj puta jutros. Pogledavši na sat shvatila sam da kasnim na posao po ko zna koji put ovog meseca. Šef nije zadovoljan mojim učinkom na poslu i zaista bih mogla da nadrljam ako zakasnim opet. Užurbano sam se spremala po stanu, ali naravno, baš kad žurim neko od ukućana se nađe pametan da zauzme kupatilo. Više se i ne trudim da pitam ko je unutra, jer je uglavnom to moj stariji brat Luka. Tako je neodgovoran! Njegov brokerski posao ga diže u nebesa. Glava mu je u oblacima i umislio je da je poput lika Džordana Belforta iz filma „Vukovi sa Vol Strita". Šta da kažem, novac mu je udario u glavu.

Čujem ga kroz vrata kako vežba svoj današnji govor za svoje klijente kojima će izvući i poslednji novac iz džepa samo kako bi on dobio svoj bonus.

„Luka, izlazi napolje! Moram da stignem na posao!" proderem se, lupivši pesnicom o vrata nekoliko puta, pa se ona otvore.

Oblak pare i parfema me zapljusne pre nego ugledam Luku negde na sredini kupatila kako se i dalje licka pred ogledalom. Dotegnuo je kravatu, i rukama prošao kroz kosu nekoliko puta, namestivši svoju „savršenu" frizuru, te namignuo samom sebi u ogledalu.

„Evo sekić, gotov sam. Čemu panika?" pita, poljubivši me u obraz samo zato što zna da se nije rodila osoba na planeti Zemlji kod koje taj njegov neodoljivi šarm nije uradio posao.

„Izlazi, požuri!" viknem, pa zalupim vratima čim mu vidim leđa.

Znajući da nemam mnogo vremena, te da mi autobus uskoro polazi, na brzinu završavam spremanje. Srećom, izvežbala sam ruku, te ne pogrešim dok izvlačim tanku liniju ajlajnerom po gornjem kapku. Na brzinu pokupim svoju dugu, crnu kosu u rep, pa požurim u sobu da uzmem stvari. Tamo, naravno, ostavljam haos iza sebe, dok užurbano kupim torbu i pismo. Naravno, pismo ne zaboravljam, nikad.

To je već postala moja bolesna tradicija za koju ne zna niko sem mene. Još kada sam bila u srednjoj školi pronašla sam izuzetno izazovnim izražavanje svojih osećanja i emocija. Bilo mi je lakše sve to napisati izmišljenoj osobi i poslati pismo. Eh sad, ništa ne bi bilo čudno u tome da je i adresa lažna, zar ne? Nije tako. Adresa je prava, i upravo se nalazi u mojoj ulici.

Šta? Pa bila sam klinka i ništa mi drugo nije palo na pamet. Ta stara kuća, koja je džedžila više od tri decenije napuštena mi je bila savršena lokacija. Niko nije živeo tu, pa niko nije mogao ni da pročita moja pisma. Mislila sam da ću jednog dana da prerastem to, ali nisam. Šta više, to je deo mene koji najviše volim i poštujem. Tu malu, misterioznu gospođicu koja svoje tajne ne deli sa drugima, osim sa Prijateljem. Da, nisam baš bila kreativna u tinejdžerskim danima.