ℙ𝕚𝕤𝕞𝕒 𝕛𝕖𝕕𝕟𝕖 𝕤𝕦𝕤𝕖𝕥𝕜𝕖

꧁꧁14. poglavlje꧂꧂

Damijan

Posle uspešnih pregovora koje sam vodio sa Savićem mislim da sam dobio jaču želju za odlaskom u onu novinarsku kuću. Priznajem, da nije bilo Emilije ništa od ovoga se ne bi dogodilo ovim redosledom, i ja bih verovatno sada bio u pritvoru jer sam prebio novinara koji je slikao mene i Viki prethodne večeri. Da ne pričam o tužbama koje bih dobio, te koliko bi me to koštalo. Bio sam nestrpljiv dok smo, zaglavljeni na Gazeli, čekali da se kolona pomeri za koji milimetar napred. Razmišljao sam o Emilijinom planu koji mi je ispričala pre nego smo krenuli. Zanimalo me je kako jedna takva žena, potpuno povučena i tiha, krije toliko nepoznate vatre u sebi. Prosto sam bio privučen tim njenim magnetskim poljem i nisam mogao reći ne nečemu što je delovalo savršeno već na prvi pomen. Svakako sam bio nestrpljiv da vidim njene reči na delu, ali me je još više zanimao sam uspeh njenog plana. Nisam bio sumnjičav, samo nisam hteo poverovati da je osoba poput nje sposobna za tako nešto.

Posle dugih sat vremena koje smo proveli zaglavljeni u čepu na Gazeli, konačno smo stigli pred novinsku kuću „Crta". Parkirao sam svoj auto na prilazu ispred velike zgrade, te izašao i otvorio vrata Emiliji. Zajedno smo se uputili unutar zgrade gde nas je dočekao radnik obezbeđena i upitao nas gde smo se uputili. Ovde je Emilija preuzela glavnu reč, te zahtevala da vidi direktora lista, što je odmah ispunjeno. Delovalo je kao da su nas očekivali.

Ušli smo u jednu od mnogobrojnih kancelarija dok su se ljudi osvrtali za nama i međusobno šaputali moje ime.

„Gospodine Damijane!" uljudno me pozdravi čovek u ranim četrdesetim, ustavši iz svoje fotelje.

I ako je izgledao vrlo pristojno u svom fensi, skupom odelu, zapravo je krio svoju ljigu ispod lažnog sjaja. I ne bih to znao da ga ne poznajem od ranije.

„Marijane, dugo se nismo videli," odgovorim bez ikakvog persiranja jer ne vidim razlog za licemerstvo.

„Dobro, dobro, znam zašto si ovde. Nemoj da se ljutiš molim te! Pa ti si zvezda svih novina, nema razloga za bes."

„Slušaj ti...!" pokušao sam da mu odgovorim na to, ali se Emilija ubacila u naš razgovor potpuno neprimetno da sam ostao zatečen.

„Gospod, molim vas. Izvinite na ponašanju mog klijenta, ali se nadam da razumete njegovu uzrujanost lažnim vestima iz novina," rekla je prekrstivši noge u stolici, te zabacila svoju kosu pozadi.

Marijan se osmehne onako ljigavo, kako samo on ume, te pogladi svoju bradu: „Da, razumem. Mnogi se uznemire, ali ne zato što pišemo laži već golu istinu, gospođice..."

„Ivanić."

Videvši da Emilija ima potpunu kontrolu nad ovim razgovorom malo se opustim u svojoj stolici, te nastavim slušati njihov razgovor.

„Vidite gospodine Marijane, ja razumem da je vaš posao da pišete vesti. Ali, ne mislite li da je bolje da prvo proverite nešto pre nego isto objavite?"

„Molim Vas, pa kakve su to reči?" uvređeno je započeo, „Mi sve naše informacije dobijamo iz pouzdanih izvora."

„Dobro, vidim da ne vidite svoju grešku, s toga ću odmah preći na stvar. Moj klijent izričito traži da uklonite svaku vesti u vezi sa slikom od prethodne večeri sa vaših portala i iz štampe kako vas ne bi tužio za klevetu i nanošenje duševnog bola."

Marijan se nasmeje, udahnuvši na nos duboko, pa se nalakti na onj svoj sto: „Vidi srce, to se neće desiti. Tužite nas slobodno, mi ništa nismo zgrešili. Ovo je slobodna zemlja."

„Da zemlja jeste slobodna, ali vi dajete sebi previše za pravo. Ukoliko ne sklonite tu lažnu vest, ne samo da ćete platiti kaznu mom klijentu, već ćete krivično odgovarati pred sudom za klevetu. Nudim Vam jedinstvenu priliku da čujete istinu od mog klijenta u eksluzivnom intervjuu, ali samo ako uklonite sve u vezi sa lažnom vešću."