ℙ𝕚𝕤𝕞𝕒 𝕛𝕖𝕕𝕟𝕖 𝕤𝕦𝕤𝕖𝕥𝕜𝕖

꧁꧁19. poglavlje꧂꧂

Emilija

Slušala sam i pokušavala da ne zaplačem na Damijanovu priču, dok se on slamao preda mnom, polako postajući osoba kakvu nisam nikada videla. Damijan kojeg sam ja znala bio je duhovit, mudar, dobar prijatelj, šarmantan ali nikada ovako emotivan preda mnom. To je bilo čudno, imala sam utisak da svaki dan upoznajem neku novu stranu Damijana, i nisam mogla da se odlučim koja me je više očaravala.

„Tako mi je žao," izustila sam posle nekoliko trenutaka koje smo proveli u tišini, „Nisam imala pojma kakve se strašne stvari dešavaju drugim ljudima. Verovala sam da je moja nesreća najveća."

„To obično i jeste tako," odgovrio je uz uzdah, obrisavši suze sa lice, te privukao jedno koleno bliže sebi i podbočio ruku na njega. Pogledala sam ga u iščekivanju da nastavi, jer nisam razumela šta je želeo reći, a on je to odlično shvatio te nastavio: „Obično je svakome najteža sopstvena nesreća. Ne možeš kriviti sebe zbog toga."

Zamislila sam se nad njegovim rečima, imao je poentu. Nisam ni primetila kada je Damijan ustao i naslonio se na zidić. Nije izgledao dobro.

„Damijane, jesi li dobro?" pitala sam na šta je on odmahnuo glavom, uhvativši se za grudni koš.

Otežano je disao i izgledalo je kao da će pasti u nesvest.

„Dođi, naći ću doktora," rekla sam uhvativši ga pod ruku.

„Ne!" zaustavio me je, „Ne želim doktora!" odbio je.

„Nije ti dobro!" nastavila sam da ga ubeđujem.

„Samo me odvezi kući u Bežaniju," rekao je, i tek tada se oslonio na mene.

Pogledala sam ga zbunjeno, čudeći se odluci da ode u nedovršenu kuću. Ali sa druge strane nisam se mogla više raspravljati sa njim te sam mu pomogla da se spusti u prizemlje bolnice, gde sam srela Luku. Rekao mi je da i dalje nema promena u tatinom stanju, a ja njemu da se ne odvaja od mame, te da se brzo vraćam u bolnicu. Nije me ispitivao ništa dalje, vratio se na sprat kod tate, a ja sam sela u Damijanov auto i uputila se ka Bežaniji. Dok sam vozila autoputem, posle nekoliko godina od kad sam položila, osećala sam se čudno. Pre sam se plašila volana, ali izgleda da je sa godinama taj strah nestao.

„Jesi li dobro tamo?" pitala sam, držeći oči na putu.

„Dobro sam, samo mi u grdima jako lupa," odgovorio je promukla glasa.

„Bićeš bolje kada stigneš kući i odmoriš se," utešno sam rekla, pokušavajući da ne stvaram dodatnu paniku.

Ipak, istina je bila da nemam pojma šta ću da radim sa njim ako mu se nešto dogodi. U takvim situacijama sam ozbiljan paničar i sve što umem jeste da odmognem.

Dovezla sam auto ispred kapije i ugasila motor. Okrenula sam se i osmotrila Damijana koji je već počeo da izlazi iz auta, sam. Skočila sam i prišla mu kako bi mogao da se osloni na mene, prekorno ga pogledavši.

„Nije ti dobro!" rekla sam zatvorivši vrata kola.

„Da znam, ne moraš da me podsećaš na to svakih pet minuta," odgovorio je kroz šalu te smo se uputili u dvorište.

Uhvatila me je neka grozničava jeza dok smo koračali ka ulaznim vratima. Strah što ulazim u kuću koju sam smatrala napuštenom ruševinom je postajao sve jači sa svakim korakom koji sam pravila. Odjednom sam dobila neopisivu želju da pobegnem negde daleko i sakrijem se.

„Soba je na spratu," iznenada progovori Damijan, uhvativši se za rukodržač.

Pogledam ga u iščekivanju da kaže još nešto, ali on samo zakorači na stepenice.