Talasi

11. kiša

Slivala mi se voda niz lice. Topla voda iz tuša. Podigla sam ga visoko iznad glave i uperila ka čelu. Topla voda me je oblivala, bukvalno od glave do pete.
Već nedeljama pada kiša skoro svaki dan. Takvim danima ne da vam se ništa drugo no da budete sami sa svojim mislima, a to je zamorno. Pogotovo kada vam se dešava nešto u životu. Onda uhvatite sebe u najgorem činu - kako ga pravdate. Uvek sam govorila drugima i stajala iza svog mišljenja - devojka mora da se zauzme za sebe, kako može da bude s nekim takvim?
I jednog kišnog dana sinulo mi je da ga pravdam, da sam ja postala ta glupa, glupa devojka. Malo ih razumem sada. Teško je objasniti.
To loše što je on uradio beži u daljinu, postaje daleko sećanje, a sve lepo se vraća i vraća i vrti po mislima. Čudno je kako mozak ume da ušuška monstrume, kako ume da opravda i to vrlo ubedljivo. Nisam nikome rekla, ne bi me niko razumeo.
Otvorila sam oči idalje pod tušem i zamućenim vidom tražila gde je sapun.
Možda bih tako objasnila.
Sapun koji tražim to je šamar.
Kapljice koje padaju iz tuša su lepe uspomene. One naviru i udaraju me po licu, zamagljuju mi pogled, ako udahnem zagrcnuću se.
A loša uspomena je tu negde, ali je ne vidim jer sam preplavljena dobrim, lepim, starim.
Gde je taj sapun?
Sklonila sam tuš s lica. Pogledala unaokolo. Bio je tu, jako blizu moje ruke. 

Pomerila sam tuš, odzvonilo je u mojoj glavi.

I krenula sam da plačem.