Želim da kažem još nešto.
Više ni jedna ustanova nije bezbedna, ni jedna ulica. Ne smemo dozvoliti da vaspitne ustanove postanu mesta masakra. Bolnice već jesu, verujte mi u bolnici je sigurno ko što je i na ulici. U rođenoj kući se ljudi osećaju ugroženo!!! Zar smo došli to de tačke. Tačke od koje nema gore. Ja se plašim da pišem svoje fikcije, jer imam osećaj da ću preterati i ubaciti u nečiju glavu lude ideje. Pružajte deci pažnju i negu, jer se svaki vaš postupak odrazi na detetovu ličnost. I volela bi da svi roditelji sada prodnadju svoje dete ili ga nazovu ako je daleko, bilo dete već odraslo ili ne nije važno. Razgovarajte!
Ako ovo čitaju mladi ljudi bez dece, ako ste vi dete:Ne zaboravite da ćete jednog dana vi biti lekar u bolnici, da ćete vi biti električar, automehaničar, pilot, vaspitač, učitelj..... Da li želite da radite u uslovima u kakvim rade naši roditelji, komšije, rodjaci? Da li bi radili u ovakvom strahu i okruženju? Ne. Ja ne bih. Zbog toga pazite šta želite, pazite sa kim se družite i u šta upuštate sami sebe. Budite ljudi, budite razumni, budite normalni. Nemojte mladu decu da terate u grobove dok još nisu ni prodisali ovim životom. Nemojte da terate majke i očeve u crno, a da se nisu ispričali sa decom.