•Vᴀʟᴇɴᴛɪɴᴀ•

Pišem zajedničku knjigu sa nekolicinom "bukstagramera" na Instagramu (@citalacki.raj). Radnja vrtoglavom brzinom promiče, likovi se smenjuju, tajne ostaju sakrivene, mističnost lebdi u vazduhu... ne znam gde se nalazim.
          
          Glava silovito radi svoj posao i, nesvesna tokom vremena i kasnih večernjih sati do kojih me je mašta dovela, shvatam - ovo i nije tako loše!
          
          Trilere (do sada) nikad nisam pisala (što svakako predstavlja izlazak iz moje zone komfora), ali sada, kada razmislim, shvatam da bih se (možda) snašla i u toj ,,ulozi" (*možda, jer na osnovu rukopisa koji sam dobila i pisanju istog videla sam koliko je živaca i kocentracije potrebno kako bi jedno zamršeno delo dostiglo kulminaciju pre stišavanja gramoglasne oluje).
          
          Ko zna - možda vas uskoro iznenadim.
          
          Možda...
          
          _____
          
          *Verovatno je ilegalno (pravite se da vam ništa nisam rekla xD), ali podeliću samo jedan mali pasus koji sam napisala:
          
          ,,Mrtvi nekad umeju da se igraju sa našom percepcijom stvarnosti”, kratko je rekla, pogleda fokusiranim u daljinu dok je njena majušna izborana ruka još uvek čvrsto počivala na Gabrijelovoj ruci. ,,I mene ovde često preplavljuju slike čijih se trenutaka ne sećam. Čujem glasove, vidim ljude… Nekad pomislim da sam luda.” Okrenula se ka njemu. ,,A onda trepnem dva-tri puta I shvatim da se iluzija minulog vremena poigrava sa mnom I da ništa od slika u glavi nije stvarno. Prošlost je prošlost. Ne ponavlja se I ne može uticati na sadašnje postupke I odluke ukoliko joj to ne dopustimo.”  (...) ,,Zato sam ti rekla da Listopadna ulica tvojoj supruzi, bebi koju čekate I tebi ne može da pruži srećan život kakav priželjkujete..."

Celu prethodnu noć provela sam okružena raznoraznim mislima. 
          
          Pun mesec visoko je sijao na vedrom noćnom nebu, obasjavajući dobar deo moje male sobe. Sitan vetrić udarao je o žaluzine; možda su to bile i neke sitne bubice ili veš, zakačen u toku dana da se suši. Svetlo stone lampe plesalo je na zidovima ofarbanih u nežnu bež. Kuća je spavala. Zidovi su znali moju tajnu, ali nisu je šaputali. 
          
          San na oči nije došao; nisam ga ni tražila. Naučila sam da na silu ništa ne može a da se inatim u pola noći, razume se, nije išlo. 
          
          Možda sam nakratko razmišljala i o životu. O nekim starim ljubavima, o sladunjavo-traljavom prvom poljupcu nasred groblja, o uspesima, vrlinama i manama. O prošlosti... i budućnosti. O prolaznosti Života. O ciljevima. Hobijima koji me ispunjavaju...
          
          ... I tako u nedogled sve dok prvi obrisi zore nisu počeli da se naziru kroz sitne rupice na dopola spuštenim roletnama. 
          
          Baš su čudne ove misli ranojutarnje. Navedu na razmišljanje, oteraju san a onda nečujno i tiho, kako su došle, iščeznu i odu...
          
          (*Tekst iz beleški*)

Svi se menjamo, pronalazimo neka nova interesovanja, bekada se vratimo na stara, nekada ne. 
          Nažalost, u današnje vreme, reč hobiji je praktično nestala. Svi bacaju dragoceno slobodno vreme na društvene mreže koje im uglavnom ne donose ništa, umesto da pokušaju da se pronađu. 
          
          Ja, naprotiv, nakon duže vremena želim da se vratim pisanju, makar neozbiljno, jel od silnih obaveza drugačije ne mogu. 
          
          Napisaću na svom zidu čim izađe prvo poglavlje. Nadam se tvojoj podršci...♡

Četvrtog avgusta bila je šestogodišnjica kako sam na ovoj platformi, a doosta se toga promenilo. Uviđam da je sve manje onih koje vole pisanu reč, da se sve ređe čita i piše (možda se i piše, ali za ,,svoje oči" što se kaže) i da nekako velika većina napušta Wattpad bez razloga i objašnjenja. 
          
          Znate, nekako mi nedostaje vreme kada bi me, nakon samo sat vremena pauze od telefona, preplavile brojne notifikacije od meni dragih ljudi. Uzbuđivala me je vest da je novo poglavlje neke od, meni tada najdražih, priča konačno izašlo. Zatim brojni komentari, diskusije, čavrljanja... 
          
          Gde je, kada i zašto sve to prestalo?

Sedi jutros neki lik u taksiju ispred mene i govori taksisti na pitanje u vezi neke devojke:
          
          ,,Ma ona našu ljubav doživljava kao politiku. Što manje znam o njoj bolje po mene." 
          
          And I really feelt that!! 

,,Dajte mi, za početak, nekog detinjastog, otkačenog i ludog, nekog s kim ovo dete u meni može slobodno da sazreva.
          Dajte mi onog čije će se oči biserne poput dragulja oslikavati u mojima.
          Dajte mi jednog dobrog, neiskvarenog čoveka; nekog ko će me iskreno voleri.
          Dajte nekoga ko uživa u istoj muzici kao ja; ko ceni ono malo, a najvrednije. 
          Dajte mi onog koji će i po noći biti tu da me sasluša, razume.  
          Dajte onog koji će, ono davno zaspalo i učmalo u meni, probuditi i oživeti..."
          
          *Tekst iz beleški*
          
          - mislim da ništa bolje od noćne inspiracije xD

Ispijam čašu nekog skupog šampanjca, dok tiha muzika dopire sa televizora. U vazduhu dim od cigareta. U duši sreća. U oku sjaj. Ponoć je otkucala, donevši novu. Vrisak i galama uzbuđenih ljudi. Petarde i vatrometi. Sjaj novogodišnje večeri. Okružena ljudima, obavijena teškim dimom, a da ni sekund na tebe nisam pomislila. Gledam oči neznanaca a ne pronalazim tvoje. Ne osećam tvoje prisustvo, niti želim da si ovde. 
          
          Prvi put srećna sam onako istinski. Iz duše više ne kapaju suze. Srce ovo više ne boli. Telo je mirno. Konačno. 
          
          Bilo pod dejstvom euforije ili novogodišnje odluke da okrenem nov list zvanično te ostavljam u prošlosti gde pripadaš...
          
          01.01.2023.
          
          _____
          
          SREĆNA NOVA, DRAGI LJUDI! PROŽIVITE JE U SREĆU, MIRU, ZDRAVLJU I LJUBAVI! IZ SRCA VAM ŽELIM SAMO NAJLEPŠE! 
          
          ŽIVELI! ❤️

,,Jednog dana ostaće samo prazne zidine kuće koju sam nekada svojim domom zvala. Ostaće hladnoća, sivilo i pustoš, uklesane u trenutku zaboravljenog vremena. Ostaće samo sećanje na ljude koji su nekada živeli, a kojih više nema... Ostaće da, sama i zaboravljena u svojoj punoj veličini iznad ostalih, počiva na brdu jednog malog gradića. Ostaće uspomene i poneki zalutali osmeh u hodu. Ostaće mirisi i dašak života, usađeni u nekoliko kvadrata, obložena crvenom fasadom. Biće svega, samo radosti i sreće... neće..."
          
          *Vidite vi šta radi ultimativno-kišovito vreme :D
          
          
          

Nešto najgore je imati inspiraciju, a manjak slobodnog vremena...
          
          *pisci će razumeti :/

Nisam verovala da će se to skoro desiti, ali vođena inspiracijom koja se naprosto pojavila jedne mirne večeri na porodičnom putovanju, rešila sam da objavim prvo poglavlje priče koja mi je od prve rečenice postala draga.
          
          Ovo je za sad prva verzija, koju zbog mističnosti namerno nisam želela da prepravim, pa ukoliko ste u mogućnosti volela bih da bacite pogled te mi napišete: Da li bi ste ovako nešto čitali?
          
          - TINA!
          https://www.wattpad.com/story/318186859