Bokser

III Poglavlje

-Aleksa, jesi li preneo ocu da treba da dodje?

-Jesam, sigurno. Dociće ovih dana, nije bio u Srbiji.

  Ovo dete me oduševljava. Zna da moramo da ga kaznimo zbog nepoštovanja nastavnika, ali je isto tako svestan da je dobro dete i da nije uvredio bilo kog nastavnika, već onog koji ih izaziva. Ne krivim ga, ali opet mora da zna kako god autoritet mora da poštuje. I znam da me ne laže, sigurno je rekao ocu da dođe. Razmišljala sam o našem susretu. Mislim da ga nisam videla od srednje škole. Pitam se koliko se promenio.

-Poslaću mu poruku da vidim kad će da dođe pa ću vam reći. Može?

-Može, i nemoj više da praviš gluposti. Znaš da je kraj za mesec i po dana? Jesi li razmišljao koju ćeš srednju?

-Aha, jesam.

-I?

-Teologiju?

Umalo mi oči ne ispadoše, a?? Šta reče teologiju? Bože me sačuvaj.

-Aleksa, ne zamajavaj me. Ti i teologija, ne ide to jedno sa drugim.

-Što šta meni fali?

-Ma niša ti dete ne fali, al nisi ti za to.

I dok ja pričam on bulji u telefon.

-Aleksa ostavi taj telefon dok ti pričam.

-Hoću, nego tata kaže da je ispred škole. Mogu li da odem da ga dovedem?

-Možeš, ajde idi. Čekam vas.

.........

Stojim ispred škole i čekam Aleksu da izađe da mi pokaže gde da idem da ne lutam. Moja deca su najveći anđeli i đavoli koji postoje. Nek mi Bog oprosti al ponekad bih ih rado zadavio. Aleksi samo što je istekla kazna zbog postavljanja kamera u mojoj kancelariji, sad ovo sa školom. To dete je magnet za nevolje. Ni Maja nije ništa bolja. Samo njoj ne mogu ništa. Njene oči me svaki put obore sa nogu, i svaki put joj oprostim šta god da je uradila. A pravila je slobodno mogu reći sranja za medalju. Dobra su deca ali previše živa i razmažena.

-E ćale, došao si.

Koliko god bio ljut na njega, ne mogu a da ne budem ponosan u kakvog momka izrasta. Još malo i stićiće me u visini, razvijen je jer se bavi sportom. Mali je dobar đak i od njega očekujem mnogo. Nisam od onih roditelja što svoje ambicije koje nisu sami ostvarili pokušavaju kroz decu da realizuju. Moja deca će biti ono što žele, makar se ja ne slagao sa tim ipak ću ih podržati.

-Nemoj ti meni ćale. Znaš koliko mrzim da dolazim u školu, a sam Bog zna da zbog vas dvoje dolazim više nego što sam ikada sanjao da ću.

-Dobro bre, nije neka frka. Videćeš Milena je vrh lik, lako ćeš sa njom, a i gotivi me tako da...

Ne sumnjam da ga gotivi, moji klinci su u stanju svakoga da zavedu svojim šarmom. A samo ja znam koliki su to đavoli i koliko umeju da budu zajebani. Al moji su, meni najbolji i šta ću, moram sa njima da se nosim kako znam i umem. I mogu samo da molim Boga da taj posao radim kako treba.

Pretim Aleksu koji se po školi kreće kao da je njegova, definitivno je previše samouveren. U jednom trenutku staje i okreće se ozbiljna lica prema meni, gleda me i ćuti. Ovo ne sluti na dobro.

-Šta?

-Slušaj ćale, nemoj da budeš strašan unutra. Znam da si ljut na mene, al nemoj Milenu da isprepadaš. Ona je sva nežna, pravo žensko. Stalno je u haljinama, i sva je..

-Šta je?

-Pa bre ne znam. Nekako je sva malecka. Jebiga ćale nemam pojma. Samo znam da je dobra. Čudna, al dobra.

-Aleksa jel tebi dete dobro? Lalve veze imam ja sa njom? Ovde sam zbog tebe, nije bitno kako se ja ponašam.

Gledam ga i ne verujem. Crveni se i nije sav svoj. Ma da on nije potajno zaljubljen u skolskog psihologa. Možda zato pravi sranja.

-Ma dobro sam ćale, samo ona je nekako dobra. Sa njom mogu o svemu da pričam. Grdi me, al ne kao vi. Ne podiže ton, a svojim rečima me kao od šale spusti na zemlju. Kod nje ne prolaze moje fore. Čita me kao otvorenu knjigu.

-E vala nek se i ta rodila.

Prekrstim se u neverici.

-Molim te tata. Nemoj da besniš unutra. Samo nemoj.

Okrene se, pokuca na vrata i uđe. Kad od njega čujem tata znam da je ozbiljan. Pa vreme je da upoznam ženu za koju se moj klinac toliko brine. I kad koraknem u malenu prostoriju imam šta i da vidim. I shvatam da su u pravu, i moj klinac i moj deda. Ispred mene stoji Milena, moja školska, sva kao palčica u nekoj cvetnoj haljini. Lepa je, lepša nego što je se sećam.

-Dobar dan Dalibore.

Kakav osmeh ima.

-Milena, pa ti si taj psiholog.

-Taj psiholog?

-Ma ništa, samo nisam povezao. Ne bitno. Drago mi je što te vidim posle toliko godina. Nije baš neki povod al...

-I meni. Davno je bilo. Žao mi je zbog svega kroz šta si prošao.

-Da, prošlo je. Sad sam ok.

Ne volim kad me podesćaju na prošlost. Iako je sve to bilo davno, boli kao da je bilo juče. I drago mi je što ona ne nastavlja. Valjda kapira da ne želim o tome.

-Sedi Dalibore. I ti Aleksa. Sad, znaš zašto smo te zvali. Aleksa zna da je pogrešio, ali sve jedno moramo da ga kaznimo. I nije problem u tome. Ovo će proći ali hoću da shvati da će ga arogancija nekad skupo u životu koštati. Ne možeš svakoga ko ti se ne sviđa izazivati. Moraš da naučiš da ućutiš ili jos bolje prećutiš nekad.

Gledam svog sina i ne verujem. Manji je od makovog zrna. Jebote zašto nije takav kad ga ja grdim? Šta ova palčica ima pa on ovako reaguje?

-Pričali smo milion puta o tome, al njemu je nekako jezik uvek brži od pameti.

-Verujem ti da si pričao sa njima. I Maja mu je slična ako ne i gora u nestašlucima. I ako ti išta znači mislim da bi Kristina bila ponosna kakvu si decu odgajio.

-Možda.

Nasmešila mi se i počela nešto da traži po papirima. Bože ne sećam se da je bila ovoliko lepa. I u pravu je moj sin, sva je nekako nežna, krhka, da čovek ima želju da je ušuška i čuva. Nije kao ove današnje devojke. Sva napadna. Ne ona je tiha, negovana, pravo žensko. Kao porcelanska lutka. Dođe mi sam sebe da tresnem po čelu o čemu razmišljam.

-Pa možda sam takav jer mi fali neko žensko u životu.

-A?

Pogledam u sina kao da mu je izrasla još jedna glava. Koji mu je? Okrenem se šokirano prema Mileni, ona se smeška dok gleda u Aleksu.

-A jel? U kom smislu?

-Pa lepo, baba i tetka se trude, prababa najviše, al ona je malo luda pa je ne računam. Al fali mi da imamo neko žensko u kući. Znate na šta mislim valjda?!

-Aleksa tebi majke mi nije dobro danas. Ne znaš šta pričaš.

Ja u šoku. Ne znam u kog pre da gledam u Aleksu il Milenu. A ona se smeska. Ona je luđa nego on.

-Al zato ja znam šta on priča. Aleksa, srećo moja, taj film gledat nećes. Nego jesi li rekao ocu da hoćeš teologiju da upišeš?

-Teologiju????

Aleksa i teologija??? Teško meni ako on bude pop. Bože me oprosti, prekrstim se i buljim u svog sina dok se on smeška. Jebote, danas sam se sto puta prekrstio, da nije to neki znak?