Bokser

VI Poglavlje

Nekad u životu radimo stvari zbog kojih se kasnije kajemo. Tako sam i ja jednom uradila stvar zbog koje ću se kajati do kraja života. Ja kad grešim grešim na veliko. Ja sam se udala. O ne, nisam se udala iz ljubavi. Ustvari tada sam mislila da jesam. Mislila sam da je Vladimir ceo moj svet. Pala sam jako na njegove slatke reči. Pala sam na čoveka koji je bio povređen. Pala sam na lepo i tužno lice. Jer Vladimir je bio baš to, lep i povređen. A ja naivna budala sa željom da oteram tugu i vratim mu osmeh na lice. Bila sam četvrta godina fakulteta kada sam ga upoznala. Javila sam se na oglas da čuvam jednogodišnju devojčicu. Mislila sam biće zanimljivo, lako jer volim decu i oduvek mi je dobro išlo sa njima. Ono na šta nisam računala je da će mi ta malena ukrasti srce, da ću uskoro početi da živim za nju. Bila je najsavršenija beba. I bila je moja. Možda je nisam rodila, ali Sara je u svakom smislu reči bila moja. Nikada neću zaboraviti dan kada sam je prvi put uzela u naručje, kada me je prvi put pogledala sa malenim, zelenim okicama. Bila je to ljubav na prvi pogled i za nju i za mene. I sada kad sednem i razmislim shvatam da sam zbog nje volela Vladimira. Ili sam samo mislila da ga volim.

Osvojio me je čovek koji je prihvatio da sam odgaja svoje dete kad ju je majka napustila. Nije je dao babama i dedama, bio je i jeste otac u pravom smislu reči. Njoj je bio sve, ali meni...

Vladimir možda jeste dobar otac, možda je čak i dobar čovek, ali je loš za žene. Loš za mene. Deset godina je stariji od mene, bila sam zaluđena njegovim ophođenjem prema meni, savršenim manirima, pravim rečima u pravo vreme. A i lagala bih kad ne bi rekla da izgleda fenomenalno. Uspešan biznismen, sam postigao sve u životu. Mutne prošlosti. Savršena vanjština samo krije milion boja ispod kože, ili bolje reći duše.

Bila sam srećna, prve tri godine sam živela bajku. Čak sam i fakultet zapostavlja zbog njih dvoje. Drugi su mi zavideli, a ja, ja sam samo bila ponosna na ono što imam, moju maleni curicu i muža za poželeti. I trajala je iluzija pune tri godine. Bajka...

Moja bajka bez srećnog kraja. Jedina stvar oko koje smo se svađali je ta što Vladimir nije hteo više dece, ili bar ne u prvih nekoliko godina braka kako je govorio. Hteo je Sari da nadoknadi to što ih je njena mama napustila. Bolelo me to. Bolelo je mnogo jer sam toj curici pružala  čak i više nego pojedine majke svojoj rođenoj deci. Ali trudila sam se da ga shvatim. A onda je Sara jednog dana vrativši se iz vrtića postavila pitanje koje je bilo početak mog pakla.

"Mama, jel možemo mi sa tatom i Dacom na večeru?"

Smejala sam se, Daca je bila Vladimirova poslovna saradnica. Dolazila nam je u kuću. Lepa žena, prijatna, starija neku godinu od mene. Nije bilo čudno da Vladimir i ona odu na poslovnu večeru. Tada Sari ništa nisam odgovorila. Dete kao dete. A onda je Vladimir otišao na tu večeru. Ja sam ga kao svaka dobra ženica spremila i ispratila sa poljubcem na vratima. O kako sam bila glupa, i uskoro ću uvideti da ima istine u onome da žena poslednja sazna.

Te večeri Sara je dobila temperaturu, i kao za đavola u kući nisam imala ništa da joj dam. Zvala sam Vladimira nije mi se javljao. Opet ništa čudno, znao je na poslovnim večerama da isključi ton na telefonu. Zato sam zamolila komšinicu da ostane sa Sarom da odem do apoteke. I kad se namesti ono se namesti.  Do dežurne apoteke morala sam da prođem pored restorana gde je Vladimir navodno imao tu poslovnu večeru. Misleći samo na dobro moje curice nisam bila spremna na ono što ću ugledati na vratima restorana. Stojim na semaforu i gledam mog savršenog muža kako ljubi drugu.

Moj savršeni svet se u jednom trenu srušio. Ne znam kako sam došla do apoteke i nazad a da nisam napravila udes. Kao zombi u narednim satima spuštam Sari temperaturu  i pitam se gde sam pogrešila. Jer mora da je problem u meni. On je savršen, što znači da mu ja nešto ne pružam, ili nisam dobra u nečemu. Glupa, bila sam tako glupa.

Vladimir je došao oko tri sata ujutru. Naravno da je znao da nešto nije u redu  čim me je video. I pitala sam ga, jednostavno sam mu rekla šta sam videla, i pitala šta sa mnom nije u redu. Nije se branio, nije ni poricao. Izvinio se, rekao da je upao u kolotečinu, da sam se ja više posvetila Sari nego njemu i da mu je eto trebala promena. I istog trena se zakleo ako mu oprostim da se nikad neće ponoviti. I jesam, glupača oprostila sm mu.

A onda sam u narednih pet godina oprastala još puno puta. Živela sam svoj lični pakao. Smejala se za druge a umirala u sebi. I umirala bih još dugo da moja devojčica nije stala ispred mene i kao velika sasula mi istinu u lice. Jedna devojčica od deset godina je imala više razuma nego ja. Moja Sara  je postala prava buntovnica, oca je obožavala ali mu je terala kontru na svakom koraku. Izluđivala ga je. Sećam se kao sad desetogodišnjakinje koja me pita sva ozbiljna da razgovaramo.

"Mama, ja znam da ti nisi moja mama ali ja te volim kao da jesi. Za mene druga mama ne postoji. Mame bi trebalo da su srećne. A ti mama svaku noć plačeš. I znam da je tata kriv. On je najbolji tata na svetu. I najgori u isto vreme, jer te ne voli."

"Voli me mrvo,  odakle ti to?"

"Da te voli ne bi ljubio druge žene, a on to radi stalno. Znam da ti živiš sa njim zbog mene. Lenini mama i tata su se razveli, i Lena kaže  da joj je sad lepše jer se mama i tata ne svađaju. Znam da bi ti morala da odeš ako se ti i tata razvedete, ali ja ne želim više da plačeš. Ja sam sad velika i gde god da odeš nas dve ćemo se družiti. Uvek ću da te volim, samo prestanu da plačeš."

I tada sam pukla, plakala sam u naručju deteta koje je moje u svakom smislu reči, sem po rođenju. Tog trena sam shvatila da time što sam slaba njoj dajem primer kako ne treba, u njenim očima ja sam bila samo mama koja je stalno tužna i plače. I koliko god se ja trudila da sakrijem svoja osećanja ispred nje moja curica je osetila da nešto nije u redu. Moja pametnica. Tog dana mi je pomogla da sakrijem stvari, pozdravile smo se, poljubile i obećale jedna drugoj da ćemo se uvek voleti.

Danas četiri godine posle nas dve se čujemo svakog dana. Vladimir zove s vremena na vreme da se pomirimo zbog nje. Ali isto tako zna da ne želim i da se to neće desiti. Sara sada ima četrnaest godina, u fazi je ludila. Često je ljuta na oca. I mislim da je jedina ženska osoba koju on ne može da vrti oko malog prsta. Možda zato što je ista on, samo ženska verzija. Pre neki dan je ofarbala svoju plavu kosicu u jarko crvenu. Svaki put kad Vladimir nađe novu žensku ona napravi neko sranje. I on sve manje zna kako da se nosi sa njom i njenim glupostima. Zato svaki put zove mene. A ja svaki put odem, jer znam da me ona treba, i isto tako znam da mu nikad mene nije oprostila. Zato me i zove svaki put. Ona raste a on sve stariji. On je jedan od onih koji se plaše godina.

Još čini mi se nisam pošteno ni zvonila kad mi Vladimir otvara vrata. Izmučen osmeha, bez reči me grli. Trpim zagrljaj jer znam da ne vredi da se bunim.

-Uđi.

-Šta je sad napravila?

-Moraš sama da vidiš. Ja više ne znam šta ću sa njom.

Kucam na vrata dobro poznate sobe na kojima piše ne uznemiravaj ako ne poštuješ moja pravila. Otvaram ih polako jer znam da me moja devojčica očekuje. Svaki put kad napravi glupost ja sam tu. Ulazim i gledam u magično lepu moju ćerku koja ima frizuru kao dečak.

-Jedinica mi dobro stoji, a mama?

O Bože, da li da se smejem il plačem. Ova mala će svom ocu naplatiti za svaku prolivenu žensku suzu.

Evo mene konačno nazad. Idemo brzo i družimo se redovno😘😘😘😘

Hvala na ljubavi i što ne odustajete od mene🤦‍♀️