Bokser

V Poglavlje

    Tri sata su iza ponoci, a ja sedim i glrdam kroz prozor kao sova u mrkli mrak. Celo veče sam bila besna zbog auta, a i zbog telefona. Mislim razumem dedu, kao i svaki deda, al ne razumem Dalibora, zašto mi odmah nije rekao da je broj njegov. I kada sam rešila da ga pitam zašto, on mi peva. Ej meni peva. Meni nikad niko nije pevao, pogotovu ne u kafani. I ja sam kao prokleta slušala umesto da spustim slušalicu kao što bi inače uradila. Nisam ja za to.

   Ja nisam lepa, nisam ni ružna, ja sam samo jedna u moru običnih devojaka. Tiha, povučena. Mene nikad momci ne bi prvu primetili u društvu. Nikad. Ja sam ona koja stoji sa strane, i drži sveću drugima. Ne umem da se opustim, ne umem da zaigram. Jednostavno ja sam nevidljiva u društvu. I dobro mi je takvoj. Jednom sam izletela iz svoje sigurne zone, skupo platila i više neću nikad.

I sada meni nevidljivoj jedan takva gradska faca peva u kafani. Ništa meni nije jasno. I što je najgore uživala sam. O da, i te kako sam uživala. Nisam ni bila svestna da se smešim dok slušam njega kako se dere srno moja malena dok nisam videla svoj odraz na ogledalu i kez na usnama. I sad dok razmišljam ne razumem zašto. Jer ja to ne volim, ne umem da se ponašam kad mi neko posveti pažnju, kad neko nešto učini za mene. U takvim situacijama uvek bežim, povlačim se u sebe i bude mi neprijatno. A večeras sam želela još. Od jutros kad sam ponovo srela Dalibora osetila sam da će nešto tako da  izbaci iz moje zone sigurnosti da neću znati šta me snašlo. I što je najgore mislim da će mi se to dopasti.

.......

   Jedva sam dočekala kraj radnog vremena, skoro cele noći nisam spavala razmisljajući o prethodnom danu i svemu što se izdešavalo. Nedostaje mi moj auto, mrzi me da pešačim. Jedva čekam da se stropoštam u svoj krevet.

-Gospođice treba li vam prevoz?

O ne, ne, ne. Zašto je tu? Ne treba mi sad da ga viđam.

-Dalibore, dobar dan.

-Uh kako zvanično, ćao Milena.

-Šta radis ovde?

-Pomislio sam da ti treba prevoz. A imam viška slobodnog vremena, pa...

-Mislim da ti imaš pametnija posla da radiš u slobodno vreme nego mene da presrećeš.

-Uh neko je ustao na levu nogu. Ajde upadaj da te odvezem po tvoj auto.

Okrenu mi čovek leđa i uđe u neku grdosiju od auta. Ja ovako sitna jedva uđoh u ovu aždaju.

-Koji vam je kurac sa ovim džipčinama?   Kao kamion da voziš.

I dok ja besnim on se smeje kao nenormalan.

-Šta je smešno? Ne razumem.

-Rekla si kurac.

-Pa?

-Pa ništa.

Kaže i nastavlja da se smeje. Besna sam i taman krenem da mu odgovorim, ukapiram da bi se svađala, a to nisam ja. Ja se ne svađam, ja bežim od bilo kakve rasprave. I zaista koji mi je kurac sa njim???

Posle petnaestak minuta vožnje stajemo ispred salona braće Mitrović. Dalibor mi pokaže da ga pratim i uskoro se nađemo na placu iza salona gde je puno prelepih automobila.

-I gde je moj jugić?

-Tvoj jugić? Ti si ženo prsla. Kakav jugić. Eno tvog auta.

Gledam u pravcu kom mi pokazuje u ugledam Maju kako nam maše i pokazuje na preslatkog fiata 500l mini. Auto mojih snova.

-Ovo nije moj auto. I ne zovi me ženo.

-Ovo jeste tvoj auto, i ne svađaj se pred detetom ženo.

Zinula sam. Ovaj čovek je lud. A ja još luđa što stojim kao kip pored njega i ćutim. Ustvari smešim se Maji kojoj prilazimo dok ona uzbuđeno skakuće pored minija.

-Dobar dan. Iznenađenje. Jel vam se dopada?

-Polako Majo isprepadaćeš je. Još ga nije pošteno ni pogledala.

-Ja sam htela da bude jarko crven, stvarno volim tu boju. Al tata je bio za belu, kaže da ti ta boja pristaje. Pa eto.

Bela mi pristaje? Ne razumem.

-Sviđa mi se Majo. Divan je. Ali to nije moj auto.

-Kako nije? Pa deda i tata su rekli...

-Majo, hvala ti puno. Jel možeš da ostaviš tvog oca i mene na neki minut? Hvala ti.

Maja je zaista inteligentno dete, shvata da se nešto dešava i odlazi, dok se ja besno okrećem prema Daliboru spremna da ospem paljbu kad mu na licu vidim koliko je besan.

-Šta?

-Rekao sam ti nema svađe i raspravljanja pred detetom. Ovaj auto je tvoj i gotovo.

-Ma o čemu ti pričas? I što si besan?

-Besan sam jer je auto tvoj i tu nema rasprave. Pogotovu pred decom.

-Moj je, ako ga platim.

-Lutko nemaš ti tih para da platiš ono što ja poklanjam.

-Jel shvataš koliko si arogantan?

-Jel shvataš da me diraš tamo gde me niko dirao nije???

Ukapiram da viče i ućutim. Ne znam šta mu je, al znam da ga nešto muči. Dere se bez razloga. I stanem, znam da ne treba da izazivam ludaka u njemu na površinu. I baš kad ne treba zvoni mi telefon. Pogledam ko je i znam da na ovaj poziv moram da se javim.

-Molim Vladimire?

-Trebaš mi. Tako mi mnogo trebaš.

-Za šta sad?

-Dođi, dođi mi. Pogrešio sam.

-Ne, ne ovog puta.

-Ako ne zbog mene dođi zbog nje, trebaš njoj.

Osećam suze koje kreću. Drhtim na sam spomen nje.

-Nemoj to da mi radiš.

-Trebaš joj mnogo, traži te. Čekamo te u našem stanu. Nedostaješ nam. Pogrešio sam. Molimo te.

-Ok.

Spustim slušalicu uz uzdah, gotova da briznem u plač. I dok u meni ponovo gori živa rana ukapiram da me Dalibor posmatra sa zanimanjem. Skroz sam zaboravila na njeg, zaboravim na sve kada su u pitanju Vladimir i ona.

-Ko je Vladimir?

-Moj muž.

Sa tim rečima uzmem ključ iz njegovih ruku, sednem u minija i krenem tamo gde me opet čeka bol. Al jače je od mene, uvek me pobedi. Vladimir odavno nije moj muž. Ne znam zašto sam Daliboru izostavila ono bivši al eto. Nekad i zaboravim da postoji. Njega da, al nju nikad.

Dalibor

Ona ima muža???

Odakle njoj muž???

Ko je taj???

Kad se udala???

I zašto mene boli kurac što je ona udata???