'Tmina'

IV

'' Kada ste posumnjali da postoji doušnik ili saradnik ? ''
Uzdahnula je punim plućima . Znala je da sada ceo slučaj dobija novu dimenziju. Možda da je poslušala Barnija i odavno izrekla svoje sumnje, bilo bi bolje za sve. Mora da odigra pametno jer je korak ispred njih.
'' Posumnjala sam. Nikada nisam bila sigurna u to. Pokušala sam da dokažem, da povežem ljude sa njim ali bezuspešno. DA. Čvrsto stojim iza svojih reči ali ne mogu sa sigurnošću da tvrdim ko je to bio... '', namestila je maramu pogledom prelazeći preko cele prostorije. Komešanje i šaputanje među porodicom još uvek je trajalo. Barnijeve zelene oči su joj govorile da mora da nastavi bez straha iako ni sam nije znao o kome je reč. Verovala mu je, naravno. Više nego sebi. Samo nije smatrala da treba da ga dovede u opasnost ako bude saznao ko je u pitanju. Ne bi mogla da podnese taj gubitak u svom životu.
'Ja imam pitanje za vas', branilac je ustao i približio joj se. 'Zašto to ranije niste pomenuli, zašto sada? Shvatate da sada sve mora biti drugačije?'

***
Budilnik je zvonio tačno u 5.30 svakoga dana. Ustao bi, obavio potrebe u kupatilu. Namestio krevet. Obukao sive pantalone i crni džemper a zatim napustio svoj dom.
Da li se može domom nazvati mesto gde boravi tama? Da li zlo ima dom? Dom vas podseća na ušuškanost, miris nedeljnog ručka. Na roditelje koji vas uvek kritikuju za vaše dobro jer uvek ostajete njihove bebe, koliko god da imate godina.
On je bio sam. Živeo je u suterenu stare zgrade na kraju Hrastove ulice. Deca su ga uvek zaobilazila, slušajući različite priče o njemu. Zapravo nijedna nije dovoljno strašna kao ona prava koja se krila iza tog izgubljenog pogleda, uredno ošišane crne kose i sivih očiju.

***
'Da li ste mi poslali izveštaje sa terena?'
'Još uvek ne ali do večeras će biti poslati mejlom.'
'U redu, hvala.'
Spustila je slušalicu, uzela gomilu fascikli i uputila se ka kafiteriji.
Miris kafe i krofni se širio prostorijom. Creva su joj se oglasila i podsetila je da od juče ujutru nije ništa jela iako je Barni ostavio večeru u rerni.
Setila se kako je zaspala za stolom gledajući fotografije sa mesta zločina.
'Crnu, slatku.Donesi mi ako nije problem', osmehnula se gdji Čen.
Sela je za sto pored prozora kao i obično. Spustila je fascikle na sto i uz škripu stolice po podu , privukla se stolu . Dva starija policajca je pogledaše ali ubrzo nastaviše svoj razgovor.
'Da li imaš vremena za odmor?', gdja Čen joj priđe. Miris sveže kafe joj ispuni nosnice i ona podiže glavu ka crnoj šolji. Pružila je ruku ali je gđa Čen izmače.
'A ne, ne gđice. Prvo skloni ove papire i fotografije i na miru popij ovu kafu.' Bili se osmehnu i posluša je.
'Zaista bi mi trebao odmor. Barni i ja još uvek nismo završili sa radovima.' Kada je ubacila poslednji papir u fasciklu, gdja Čen ih skloni u stranu i ispred nje postavi šolju sa kafom. 'Mladost ti prolazi ovde. Znam koliko voliš svoj posao ali moraš da misliš i na svoj dom i na to kako ćeš da osnuješ porodicu. Ne dozvoli da ti najbolje godine propadnu u ovome.', gđa Čen je pomilovala po kosi. Činilo se da će zaplakati ali samo šmrknu i ode na svoje radno mesto.
Bili otpi gutljaj kafe i osmehnu se kada joj prođe kroz grlo. Savršena. Baš kao i uvek.
Telefon joj zavibrira u džepu.' Piješ bez mene? I onako ti ne opraštam što si otišla jutros pre mene.'
Bili prevrnu očima smešeći se. Podiže pogled ka prozoru i na ulici kraj automobila opazi Barnija. Imao je kesu u rukama. 'Doručak', pročitala mu je sa usana dok je mlatio kesom levo desno u visini očiju. Pokazala mu je rukom da dodje unutra a on brzim korakom se uputi ka zgradi.
'Opet pregledaš isto...', poljubi je u teme glave ostavljajući kesu na sto. Skinuo je kaput i seo preko puta nje.
'Nešto me je zanimalo pa sam uzela da prelistam sve ponovo. Ništa važno.' Otpila je gutljaj kafe i vratila pogled na ulicu. Nekolicina policajaca je pristizala na posao.
'Sa čokoladnim filom. Znam da kafu ne piješ.' Gđa Čen na belom tanjiriću donese krofnu za Barnija. 'Najbolja si, najbolja!' 'Laskavče! Uopšte se ne menjaš...', kikotom mu se obrati a zatim ode od stola.
'Doručkuj dok ne krenemo na teren. Molim te...', pružio je ruku ka njenoj. Pomilovao je gledajući je u oči. Ona klimu glavom potvrdno.
Barnijeva briga o njoj joj nikada nije smetala. Bili je uvek razmišljala o tome da li mu istom merom uzvraća ljubav i da li je on zaista srećan pored nje. Bio je njen oslonac i podrška, savetnik. Porodica. Barni je bio sve što je ona imala.
Uzela je kesu u kojoj se nalazilo njeno omiljeno pecivo. Barni je znao apsolutno svaki detalj njenog života, svaki mladež na njenom telu. Mogao je iz pogleda da joj pročita svako osećanje. Znao je kada joj treba tišina i samoća a kada njegov topli zagrljaj.
'Hvala ti. Tek sada vidim koliko sam zapravo bila gladna..', gutajući poslednji zalogaj, obrisala je usne salvetom.
'Nema na...', osmehom joj se obrati ali ga prekinu jedan policajac.
'Izvinite, glavni inspektor vas zove... Nađeno je još jedno telo...'